05 avg

Maloprodajna sreća

Nakon napornog dana, kao i svaka majka stojeručica, svraćam u prodavnicu da kupim namirnice koje ću posle da obradim, da ne kažem operem, oderem, skuvam, iseckam, sameljem, ispohujem, prodinstam, izgnječim, izmiksam, da bi ih pojeli, kao da ništa nije ni bilo i kao da niko ništa nije ni radio.

Al to mi je u opisu posla na koji sam pristala, a da to nisam ni znala. Isto vam je tako kad potpisujete ugovor o radu sa velikim kompanijama. Kao ravnopravni ste, kao svako prihvata i pristaje na uslove, a ako ne, nadležan je sud u Beogradu. Hahaha. Setila sam se još bolje metafore. To vam je kao kad potpisujete ugovor o kreditu. Vi kao pristajete na nešto, a u stvari ste pristali i na mala slova. A ta mala slova… uh!

Uglavnom, nije gužva, u prodavnici prijatna temperatura, a ja kupujem kao da će ovaj tropski talas potrajati još pola godine. I to sve kabastu robu. Mislim, ne bi ona bila kabasta da ne kupujem po nekoliko kilograma, jer u toj varijanti i zrnasta roba postaje kabasta. Tačno mi je vrućina popila mozak, pomislim ja, šepajući do kase od tereta u korpi.

Kad tamo, već viđeno zagovaranje kasirke od strane lokalnih pijanaca. O ne! E, sad ću da planem. Nemoj, glupo je i sramota da se blamiraš, kaže mi unutrašnji glas. Onda ide još pet minuta rasprave, jel vratio flašu, jel nije vratio. Meni živci nastavljaju da vibriraju. Džaba smirujem doživljaj situacije. Znam ja da nije situacija onakva kakva jeste, nego onakva kako je mi vidimo. Odlučila sam da je vidim kroz zen naočare. Al kad je posle piva otišla da mu nađe cigare kojih nema u njenom rafu, mal ga nisam zadavila. A i nju.

Dođoh i ja na red. Najzad… Iznos…učini mi se da imam sitno. U stvari, za malo pa sam imala. Moram da vadim krupnu novčanicu. Baš šteta, zaključimo obe. A bilo bi sjajno da sam imala. Rešila bih se šume u novčaniku. Vraćam te pare nazad, kad tamo u jednoj od pregrada pojavi se nedostajuća novčanica.

Bar jedna lepa stvar da nam se desi danas,

zaključismo nas dve, obe nasmejane.

Izašla sam sa osmehom direktno u pakao od vrućine, noseći pola svoje težine u plastičnim kesama koje su mi sekle ruke, ali sa osmehom.

04 jan

Možda ovo proradi

Svake godine isto. Te želim ti sreću, zdravlje, pare. Te uspeha na poslu i ljubavi. Te ovo-ono. Svakome poželimo da Nova godina donese ono što mislimo da mu treba. Tako sam i ja, godinama… images

Moram priznati da sam se trudila da budem kreativna dok smišljam želje za sebe i druge, računam, znaće to neko gore da vrednuje, ali vidim, kako stvari stoje, nešto mi ne ide.

Prošle godine sam odlučila da moram još nešto da uradim, jer očigledno, ovo do tada nije bilo dovoljno. Šta bi to moglo da bude? Razmišljala, mozgala i odlučila da je verovatno stvar u fokusiranosti. Ok, kad sat otkuca ponoć, ja ću da se usredsredim na želje, toliko jako, da viši univerzum neće imati izbora.

Đavola. Isčekivanje, odbrojavanje, ko će koga da poljubi i čestita… prolete prilika. Ajde, računam, prvi put mi je, nisam se snašla. Ove godine sam bila mnogo spremnija, pripremila sam se na sve eventualnosti u u tu svrhu smislila samo jednu želju. Da se ne rasplinem, pa posle – ništa. Ali moram da primetim da je bilo nekih ometanja sa strane i sad ne znam da li će mi se ispuniti ili ne.

Pošto još uvek traje Novogodišnje raspoloženje i čestitanje, računam, možda još uvek može da se utiče, pa evo malog priloga, tek da napišem spisak stvari koje ne želim. To su sitne, prizemne želje, koje nije tako teško ispuniti, a činile bi me srećnijom. Pa da krenem… images

Ne želim:

Da plastične kese vise na krošnjama drveća, da prazne boce plutaju po površini reka i uopšte, da se otpad nalazi tamo gde mu nije mesto.
Da ikada više na televiziji vidim rialiti pornografiju kako god joj ime nadenuli urednici blistavog uma. I političke emisije. Da bih bila potpuno jasna, ne želim tv duele političara protiv – voditelja, novinara, stranih plaćenika, domaćih izdajnika, protivničkih kandidata, izmišljenih protivnika, gledaoca. Da bih bila još jasnija, ne želim da gledam, slušam i u bilo kom obliku srećem bahate, neobrazovane, nadobudne ljude ispranih mozgova, čak i ako nisu političari.
Da vreme merimo od izbora, do izbora, nego kako bog zapoveda.
Da u jutarnjem programu gostuje Nada Macura (jer to nervira mog muža). Poslednje vreme ga jednako nervira i Krle, pa može i on da ide niz vodu.
Da otvorim novine i odmah ih zatvorim.
Intelektualnu elitu koja vežba svoje literarne sposobnosti putem društvenih mreža. „Intelektualnu elitu“ koja radi isto to.
Da ne verujem da nam ne ide dobro, da ima toliko zaposlenih, da su plate i penzije dovoljne za pristojan život, šta god to značilo u našem poimanju pristojnog. I sad, kad me već vučete za jezik, pristojno podrazumeva da se normalno hranimo, oblačimo i možda, možda, ponekad negde i otputujemo svojim kolima, ako se usudim reći. Pristojno znači da deci kupimo knjige a da se ne zadužujemo, da ne dižemo kredite da platimo struju i da se ne potresam više…
Da turisti Beograd doživljavaju kao grad kome treba okrečiti fasade da bi opravdao svoje ime. O ostalim gradovima u Srbiji neću ni da pišem, da se opet ne bih potresala.
Da se i dalje osećam kao poslednjih trideset godina. Tu sam vas čekala. Nije vam jasno? E pa, radi se o tome što poslednje tri decenije ne mogu da se otmem utisku da oni koji nam kroje kapu misle da smo svi mi maloumi. Dakle, ne želim da me neko tretira kao mentalno zaostalu, iako znam da spadam u statističku grešku koja nikoga ne zanima. Znam, Srbija je nešto drugo, ono što vidimo u emisijama poput Provodadžije i sl.
Da Srbija bude ono što vidimo u emisijama tipa Provodadžije i sl.
Da verujem da će i kad sve uradiš što je do tebe, kao završiš škole, zaposliš se, misliš svojom glavom, neko da te tretira kao statističku grešku. U stvari te ne tretira.
Da neko veruje, da ja verujem, da neko može da radi više od petnaest sati dnevno. I to godinama. I da namerava da ubrza ritam u nastupajućem periodu. I da tako treba svi da radimo. Eto, ja sam nekih godinu dana radila dvanaest sati dnevno i dobila silne hronične upale. Dobro, ja sam ipak žensko čeljade, i to sićušno, moglo bi se reći. Al’ ipak… Hoću da kažem da je bilogija jedna opasna nauka.
Da poverujem da neki ljudi nisu čuli za izreku: „Možeš kako hoćeš, ali ne možeš dokle hoćeš“. I da je se ponekad ne sete.
Da od svih užasnih kletvi, za koje smo jako talentovani kao narod, najgora postane „Dabogda ti i unuci živeli u Srbiji“.
Da zbog količine mojih neželja izgubite volju da nastavite da čitate i zato ću prestati da ređam, jer ako nastavim, bojim se da ni onaj gore neće znati odakle da krene, pa opet – ništa.

Zato, srećno vam svima i nastavite da želite ili ne želite, i onako nam se isto hvata.

11 apr

Koučing u slici i reči

Svečano obznanjujem da se upravo štampa Monografija koja detaljno obrađuje koučing. Neka vas ne plaši to što je u pitanju naučno delo, jer koučing je veoma životan, tako da, u kojem god obliku neko pisao o njemu, tekst bi trebao da bude pitak. Samo za vas, u ovom blogu, predstaviću vam koučing u nekoliko slika i reči… Mnogo više reči i slika čeka vas u knjizi.