15 okt

Neverbalna komunikacija i advokati

Ništa vam novo neću otkriti ako vam kažem da je neverbalna komunikacija često ključ uspeha u biznisu bilo koje vrste. Uostalom, ako nas je neverbalna komunikacija održala, a jeste, šta je onda neki biznis u poređenju sa fizičkom egzistencijom?

glass-ball-dl

Da bi dokazala svoju tvrdnju, ’ajde da se vratimo x hiljada godina u prošlost. Naši preci su morali da znaju dobro da čitaju neverbalnu komunikaciju da bi opstali, jer verbalne nije bilo. Nije isto kada vašoj pećini prilazi pračovek sa ispruženim rukama kao kad da prilazi sa rukama iza leđa, a u jednoj nosi toljagu.
Sad bi mogli da se vratimo x hiljada godina u sadašnje vreme. Radnja se dešava u sudnici. Glavnih glumaca je nekoliko: sudija predsednik veća, sudija izvestilac, dve stranke sa po dva advokata. Sporednih ima sasvim dovoljno za dinamičnu atmosferu.

Advokat jedne stranke u sporu, koga ćemo zvati naš advokat, pošto je specijalista neverbalne komunikacije, polako počinje da shvata da sve vodi na vodenicu suprotne strane. Sluša sudiju izvestioca, pogleda predsedavajućeg… ništa ne liči na dobro. Predsednik veća pokušava da sakrije pogled pun prezira, nezainteresovanosti za njegove argumente, ljutnje, prezira, odbijanja i omalovažavanja. Sve te nijanse u emocijama je naš advokat uspeo da oseti. Shvata da nema šta da izgubi i jedino što može je da zaigra na kartu napada.

Ulazi u oštru polemiku. Sudija izvestilac pokušava da ga diskvalifikuje. Naš advokat se obraća predsedavajućem. Predsedavajući prihvata izazov. Sudija izvestilac pokušava da obuzda predsedavajućeg. Predsedavajući počinje da priča i ono što ne bi trebao. Sudija izvestilac moli predsedavajućeg da se uzdrži. Advokat suprotne strane se zabio u mišju rupu. Predsedavajući se ne uzdržava, već prihvata komunikaciju. A onda je saslušao i argumente.
Naš advokat je pobedio u sporu.

Videli ste, sve je veoma jednostavno. Proceniš stav, proceniš snagu, proceniš šta možeš da izgubiš i doneseš odluku. Isto kao i pećinski čovek.

27 avg

Priča o slonu

Pre priče, prvo da vas upoznam sa nekim važnim karakteristikama slonova.

wallup-353182Oni su najveće kopnene životinje. Znači, ne nedostaje im dominacija, snaga, moć. Iz tog razloga valjda i nemaju prirodnog predatora, osim ako su mladunci ili bolesni. Izuzetno su osetljivi, što dokazuje i jedna fizička osobenost. Slonova surla je dovoljno osetljiva da ubere samo jednu travku i dovoljno snažna da otkine granu sa drveta. Mozak slona je veći od mozga bilo koje kopnene životinje. Njima se pripisuje širok spektar ponašanja povezanih sa inteligencijom, tuga, stvaranje muzike, umetnost uopšte, igranje, saosećanje i samosvest. Sad kad ste ovo pročitali o slonovima, sigurna sam da će vas dotaći ova priča.

Čovek je prolazio pored slonova u cirkusu i odjednom je zastao. Bio je zbunjen činjenicom da su ove ogromne životinje vezane malim konopcem za njihovu prednju nogu. Nema lanaca, bez kaveza.Bilo je očigledno da su slonovi mogli u bilo kom trenutku da se otrgnu i pobegnu. Iz nekog razloga ipak nisu. Video je njihovog trenera u blizini i upitao ga je zašto te životinje samo stoje i ne pokušavaju da se oslobode. Trener je odgovorio: ”Kada su bili veoma mladi i mnogo manji koristili smo konopac iste veličine da bi ih vezali. Tada je bilo to sasvim dovoljno da ih zadrži. Kako su odrasli, oni i dalje veruju da ih konopac i dalje drži. Zato nikada ni ne pokušavaju da pobegnu.”Čovek je bio zapanjen. Slon može u bilo kom trenutku da se oslobodi, ali zato što veruje da ne može, zaglavljen je na mestu gde se nalazi.

Kao i slonovi, koliko nas ide kroz život sa uverenjem da ne možemo da uradimo nešto? Samo zato što jednom već nismo uspeli u tome? Ili zato što nas sputavaju neke nevidljive stege koje to i nisu, već samo verujemo da je to tako.

Isto je i u našem univerzumu. Možemo biti najveći, najjači, najpametniji, najosećajniji, naj, naj, naj, od svih drugih, ali ako sami sebe sputavamo, a ni ne znamo da je to nešto što može da se pokida, ostajemo tamo gde jesmo, a ne bi trebali da budemo.

30 jul

Okvir i značenje priče

Bez okvira, informacija nema značenje. Razmislite o sledećoj situaciji: veliki crni oblaci se grupišu i delimično zaklanjaju sunce. Šta znači ova situacija? Ne možemo znati dok ne znamo kontekst, dok je ne uokvirimo, stavimo ram.
To može značiti razočarenje za nekoga ko voli sunce. Može značiti sreću zbog oblaćnog vremena za nekoga ko sadi povrće. Može biti katastrofa za seljaka koji treba da kosi žito. Može biti blagoslov za putnika koji prelazi pustinju…
U situaciji kada je osoba zaglavljena, tj. kada iz nekog razloga ne može da prevazađe okolnosti u kojima se nalazi, iako je veoma sposobna, bilo da je to rezultat prethodnih iskustava ili sadašnjih događaja, sledeća priča može biti korisna.
images
Priča o dva monarha
Dva monarha su krenula na hodočašće. Već su prepešačili mnogo kilometara izbegavajući društvo drugih ljudi gde god su mogli, jer su bili pripadnici posebnog reda monarha kojima je bilo zabranjeno da pričaju ili da dotaknu žene. Nisu želeli da uvrede bilo koga, zato su obilazili okolo naseljenih mesta.
Kišna sezona je bila u jeku i dok su hodali preko široke ravnice nadali su se da reka koju treba da pređu nije nabujala. Izdaleka su mogli da vide da je reka napustila korito, ipak, nadali su se da će skeledžija biti u mogućnosti da ih preveze preko. Međutim, kako su se približavali mestu prelaska reke, skeledžiju nisu videli. Skela se pojavila na vidiku. Bila je vezana za obalu, a skeledžija je verovatno ostao kod svoje kuće.
Al ne lezi vraže, tamo je bila – žena.
Bila je lepo obučena i nosila je kišobran. Preklinjala je monarhe da joj pomognu da pređe reku jer joj je bilo hitno, a reka, iako divlja i brza, nije bila duboka.
преузимање
Mlađi monarh je ignorisao njenu molbu pomerivši pogled u stranu. Stariji, međutim, nije rekao ništa, nego je podigao na rame i preneo preko reke.
Sledećih sat vremena dok su putovali kroz gustu šumu, mlađi monarh je kritikovao starijeg iskazujući prezir prema njegovom postupku, optužujući ga da je izdao red i zavet. Kako se usudio? Kako je mogao? Šta je razmišljao? Ko mu je dao pravo na to?
Konačno, monasi stigoše na proplanak. Stariji je zastao i pogledao mlađeg pravo u oči. Usledio je trenutak tišine.
Konačno, veoma blagim glasom, sjajnih očiju od nežnog saosećanja, stariji monarh je rekao: “Brate, ja sam spustio ženu pre sat vremena. Ti si taj koji je još uvek nosi.“
images (1)
Situacija je okvir koji daje priči pravu snagu i značenje. Značaj svake priče zavisi od konteksta u kome je ispričana, ko ste vi, i kome ste je ispričali.

03 avg

Dobra priča nikad nije na odmet

Dr Arun Gandhi, unuk Mahatme Gandhija i osnivač M.K.Gandhi instituta
za nenasilje, u svom predavanju na univerzitetu u Puerto Ricu, ispričao je sledeću priču:

„Imao sam 16 godina i živeo sam sa roditeljima na institutu koji je
osnovao moj otac u Južnoj Africi oko 18 milja izvan Durbana, u središtu šećerne plantaže.
Živeli smo duboko u unutrašnjosti zemlje i nismo imali susede, tako da smo se dve
sestre i ja uvijek radovali odlascima u grad i posetama prijateljima ili odlascima u bioskop.

Jednoga dana me je moj otac upitao da ga odvezem u grad gde se održavala jednodnevna
konferencija, na šta sam sa radošću poskočio. Budući da sam ionako
odlazio u grad gde bih bio celi dan, majka mi je dala listu namirnica koje je trebalo nabaviti,
a otac me zamolio da se pobrinem za neke tekuće poslove, kao na primjer – odvesti auto
na redovni servis. Kada sam odvezao oca tog jutra rekao mi je: ‘Nađimo se ovde u 17 sati, i ići ćemo kući zajedno.’

Nakon što sam na brzinu poobavljao sve zadatke otišao sam direktno u najbliži bioskop.
Toliko sam bio zaokupljen dvostrukom filmskim programom u kojme je glavnu ulogu
igrao John Wayne da sam zaboravio na vreme. Bilo je već 17:30 kada sam se setio.

Dok sam otišao u servis i preuzeo auto te odjurio do mesta gde smo se otac i ja trebali
naći, bilo je već 18:00 sati.


Zabrinuto me je priupitao: ‘Gde si do sada?’ Bilo me je sramota da kažem da sam gledao film
Johna Wayna te sam odgovorio: ‘Auto nije bio gotov, zato sam morao da čekam.’ Nisam znao da je on već zvao servis.


Kada me je uhvatio u laži rekao mi je: ‘Nešto nije bilo ispravno u mojem vaspitanju tebe
što ti nije dalo dovoljno samopouzdanja da mi kažeš istinu. Kako bih video o čemu se radi, tj. gde sam pogrešio, umesto autom propešačiću 18 milja (29 km) do kuće i putem razmišljati o tome.’


Tako je on krenuo smerom ka kući. Već se bilo smrklo, ulice su bile neosvetljene a put uglavnom nepopločan. Nisam ga mogao napustiti te sam tako pet sati i trideset minuta vozio iza njega
promatrajući oca kako prolazi ovu agoniju zbog glupe laži koju sam izrekao. Tada sam čvrsto odlučio da nikada više neću lagati.


„Opraštanje je napuštanje mog prava da te mrzim zbog toga što si me povredio.“