09 okt

Nije lako kad si mlad

 

Beautiful high school students with microscopes in laboratory during biology class.

Ko juče da je bilo kada sam počela da radim. Sećam se da sam, prvi, drugi dan na poslu pomislila – Bože, pa oni mene plaćaju za ovo? Ja njima treba da plaćam što su me izveli iz kuće i omogućili da mi da ovde na miru popijem kafu i da mi se ceo dan ne svede na: presvuci, nahrani, uspavaj, probudi, umiri, zabavi… dvoje dece uzrasta dve i tri godine.

Prolazili su dani, a ja shvatih da me ne plaćaju samo iz altruističkih razloga. A onda je prošlo još neko vreme, i sećam se da sam u situacijama kada je bilo stani-pani mnogo puta požalila što nisam malo ili malo više starija, pa da lupim rukom o sto i da se moja, ako ni zbog čega drugog, onda zbog godina iskustva, poštuje. Sad mi je smešno kad se setim, a često mi padne na pamet.

Sporadično je bilo, ali je bilo, isto tako mladih, koji su vrlo lepo znali da se izbore za svoje parče profesionalnog neba. Sećam se da je nakon konsultacija kod jedne mlade zubarke, pacijentkinja rekla da će se ipak odlučiti za njenog starijeg kolegu:„Cena je ista, ali njegovo iskustvo mu daje prednost“.

Na to „neiskusna“ doktorka stomatologije odgovori:“Jeste da je iskustvo na njegovoj strani, ali na mojoj je sve ostalo. Dobro oko, na primer!“

Samopouzdanje, uvek i svuda mnogo znači. Nama i svima oko nas, u svakoj prilici, a posebno ako je prilika neprilika, tj. može da boli.

I baš ta situacija me je inspirisala za ovu priču. Zamislite recimo da odete kod zubara, a on vam kaže da će da vam izvadi zub, ali da nema na šta da se osloni, da napravi polugu, pa će pokušati da ga izvadi ali se boji da će da vam polomi i ovaj pored njega?! Ili, sad ću malo da vam ostružem ovo ovde, pa ćemo da vidimo, ako uspe, super, ako ne, dobićete totalnu anesteziju jer moram da vam izvadim svih tih donjih pet. Neko vreme ćete imati privremenu vilicu.

Naravno da ćete da počnete da se vrpoljite na stolici ili da pobegnete glavom bez obzira sa iste. Zavisi koliko doktoru verujete.

A verujete mu onoliko koliko je uspeo da vas ubedi svojim stavom,  energijom i sveukupnim utiskom da treba da mu verujete.

Juče zapadoh u ruke dvema stažistkinjama. U stvari, nisam ni znala ko će se pozabaviti mnome, jer mi je nekoliko njih davalo uputstva o ponašanju za vreme intervencije, a onda su pretpostavljam, dve doktorke (rekla bih po glasovima) radile na „mom slučaju“. Nemam ništa protiv toga što su mlade, naprotiv. I nemam ništa protiv toga da uče, pa makar to bila i moja koža. U ovom slučaju koža ima i bukvalno značenje. Ali imam protiv toga što me nisu niti jednom pogledale u oči. Dalje, nije baš prijatno kad pacijent čuje jadikovanje doktorki  da makaze nisu oštre i da njima ništa ne mogu da iseku. Ne ide. Onda uzmu druge, pa su i one tupe. Onda pitaju „Jel boli? Ako boli dodaćemo još anestezije.“

Ja kažem da boli.

„A jel boli ili pecka? Mora da pecka.“

„Ma boli“.

„Znajte da ćemo brzo da završimo.“

Brzo traje čitavu večnost. Drznuh se da pitam:“A makaze su vam tupe?!“

Ignor.

„E, ajde molim te“, kaže koleginici, „priđi ti sa te strane, ja odavde ne mogu ništa da uradim.“

„Ne mogu ni ja.“

Uzima treće makaze, nož, a ja bi im rekla, devojke, uzmite sataru, samo završite više.

Ali ćutim, kud da im se obratim sa devojke? One su doktorke. Gospodarice mog bola. A da  prevalim preko usta „doktorka“ ne mogu, pa da me još više pecka nego što me pecka.

Očaj i beznađe prekida pitanje jedne od njih:“Izvini što te smaram, a kako izgleda i šta ja treba da radim kad je velika vizita?“

„Pa ništa, dođe profesor i ti mu ispričaš sve o tvom pacijentu. Dve, tri rečenice, ništa više. I tako svi.“

„Gotovo je“. Nakon te konstatacije, jedan od tih mladih ženskih glasova mi je izdeklamovao šta da radim narednih nekoliko dana.

Otišle su, a da me ni tada nisu pogledale u oči.

I sad nešto razmišljam, ima puno do stava, samopouzdanja, energije i komunikacije. Ali još više do kućnog vaspitanja. Zar ne?

15 maj

Tračarenje

Ceo intervju koji je danas izašao u Blicu u skraćenom izdanju.

Naslovna

  1. Zašto je tračarenje zdravo i kada je ono korisno i zašto?

Istraživanja su pokazala da su žene srećnije i zdravije ako redovno neguju njihove tajne razgovore koji počinju sa:“Draga da ti kažem šta sam čula“. To je zato što se time podiže nivo hormona progesteron koji utiče na smanjenje anksioznosti i stresa.

Tračarenje, ili pričanje iza leđa druge osobe nije lepo, ali ako se pravilno koristi, trač nam može pomoći da saznamo više o sebi, jer samo upoređujući se sa drugima, mi možemo stvoriti pravu sliku o sebi. Zatim,  tračarenje nam može poslužiti kao pomoćno sredstvo da bolje procenimo svoju poziciju u društvu, zato što između ostalog, mi smo ono što drugi govore, misle i kako se ponašaju prema nama. Saznati na vreme da nas drugi ogovoraju može da nas zaštiti od potencijalno veće štete, zato što možemo na vreme da reagujemo i da argumentovano nastupimo u odbranu svoje reputacije.

Osim toga, tračarenje ponekad može da unapredi dobre odnose i da utiče na samopoboljšanje jer nam te pikantne priče govore koje ponašanje je prihvatljivo, a koje nije. Tračarenje je značajno i za samopouzdanje jer nam omogućava da se poredimo sa drugima. Ukoliko ste novi član nekog tima, recimo kada stupate na posao, priče vaših saradnika biće od neprocenljivog značaja za vas jer će vam pružiti informacije o tome kako se ponašaju. Ukoliko obratite pažnju šta se dešava sa drugima u vašem okruženju, možete jasnije da predvidite šta vas očekuje u budućnosti.

  1. Pojedina istraživanja pokazala su da tračarenje umanjuje stres, da nas povezuje i stvara osećaj pripadnosti. Da li je to tačno?

Tu istinu je svako od nas iskusio na svojoj koži. Pokušajte da se setite neke „vruće priče“ o nekoj, vama zanimljivoj osobi, koja vas je potpuno iznenadila. Verovatno ste osetili tenziju i potrebu da što pre tu „neverovatnu“ vest prosledite dalje. Tereta se oslobađamo na dva načina: trač podelimo sa osobama koje smatramo dovoljno bliskim, ili  ga plasiramo nekome za koga smatramo da bi mu ta informacija bila od koristi. U oba slučaja, mi očekujemo lični benefit od tračarenja. Postajemo bitni jer imamo informaciju. Tako stičemo društveni položaj, tako se formiraju pravila ponašanja, meri uspeh i promoviše saradnja u grupi.  

  1. Jasno je da žene više tračare od muškaraca. U čemu je razlika u tračarenju muškaraca i žena?

Velika razlika između tračarenja muškaraca i žena se ogleda u načinu na koji ih ta aktivnost povezuje. Muška prijateljstva se karakterišu uključivanjem u grupne aktivnosti (sport, klubovi, savezi, itd.), tako da tračevi pomažu stvaranje veza između pojedinca i grupe. Što više informacija neka osoba poseduje, to je njegov uloga u okviru grupe uticajnija. Sa druge strane, veoma je slaba veza između trača i kvaliteta ženskih  prijateljstva. Zajedništvo i intimnost su karakteristike ženskih prijateljstava, sa ili bez obaveznog začina zvanog trač.

  1. O kojim temama najčešće tračare muškarci, a o kojim žene?

Žene više tračare od muškaraca o fizičkom izgledu druge osobe, najčešće istog pola. Žene takođe mnogo bolje od muškaraca znaju šta se dešava u društvu – ko je s kim raskinuo, ko koga simpatiše, ko mrzi svog šefa i sl. Interesovanje je u skladu sa osobinama koje se izražavaju kroz „ženske“ vrednosti, kao što su: međuljudski odnosi, kvalitet života, ravnoteža i sklad.

Muškarci vrednuju postignuće i rezultat. Zato su oni skloni tračarenju o statusnim stvarima – nečijem položaju u društvu, načinu na koji je taj status stekao, primanjima koja ostvaruje i sl.

Žene koje negativno ogovaraju druge imaju veću potrebu za zaštitom, verovatno zato što brinu da bi i one mogle da budu u sličnoj ulozi kao i onaj o kome se trača. 

  1. Da li možda postoje ljudi koji nikad ne tračare i o kojim tipovima ličnosti se radi?

Malo je ljudi koji bi priznali da vole da tračare, iz nekoliko razloga. Zato što nas od malena uče da tračarenje nije prihvatljivo ponašanje za lepo vaspitane, one koji žele da budu omiljeni u društvu, ali da zbog toga možemo i sami biti centralna tema tračeva. Međutim, ljudi su po prirodi radoznali i žele da saznaju što više informacija o onima koje poznaju ili su im iz nekog razloga zanimljivi. Na osnovu istraživanja koje je sproveo psiholog Robin Dunbar, ponašanje, lični odnosi i anegdote o društvenim aktivnostima čine dve trećine svih razgovora, a preostala trećina pokriva sve ostale teme – sport, muzika, politika, itd.

  1. Da li može da se napravi podela na zlobne tračeve, koji nastaju s ciljem da nekog povrede, i na dobre, koji su bezazleni? Koji su to tračevi bezazleni, a koji su najopasniji i zašto?

U poslednjih nekoliko godina sve je više istraživanja koja ističu da tračevi nisu samo način da se ljudi ponize i izlože podsmehu, već da imaju i pozitivne efekte. Dobri tračevi su oni koji imaju za cilj da nekoga zaštite, istaknu njegove dobre osobine ili ponašanja. U zavisnosti od toga čime se neko bavi, dobri i loši tračevi tračevi mogu da zamene svoja mesta. U šou biznisu, čak i loši tračevi su poželjni:„Pišite o meni, pa čak i dobro!“

Loše je kad neko počne da uživa u širenju tračeva i to postane nešto po čemu ga ljudi prepoznaju. Ljudima neće biti prijatno sa takvim osobama, neče im verovati i neće ih želeti kao deo tima. Uživanje za prenosioca trača je kratkog veka, jer on umesto velikog čoveka postaje veliki izvor trača od koga se svi sklanjaju.

Najopasniji tračevi su oni koji imaju za cilj da nekome nanesu štetu, a pritom nisu provereni, ili imaju veoma malo (ni malo) dodirnih tačaka sa istinom. Ovo naročito dolazi do izražaja na poslu. Neki direktori ljudskih resursa nadležni za zaposlene u kompanijama ne kriju da se u svom radu, u dobroj meri oslanjaju na tračeve. Na taj način saznaju ko je dobar kandidat za posao, a ko ne, ko je nezadovoljan i želi da napusti kompaniju, ko je lojalan pa zaslužuje unapređenje. Zatim, interesantno im je da znaju ko se sa kim druži, ima li privatno prijatelje u konkurentskim firmama i sl. Vezano za ovu temu, ne mogu da se ne setim direktorke jedne svetske kompanije koja je svaki sastanak sa svojim menadžerima počinjala istim pitanjem:“Koji ste novi trač čuli od prošlog ponedeljka do danas?“ 

  1. Kako treba da reagujemo kada čujemo trač o sebi? Da li je pametno uzvratiti istom merom?

Iako bi to trebalo da bude nešto što se podrazumeva, ljudi često nemaju vremena da se bave razmišljanjem o sebi. Zato je možda pravo vreme, upravo tada, kada čujemo trač o sebi, da se pozabavimo samorefleksijom i samovrednovanjem. Osim toga, pozitivan trač o nekome nam sugeriše načine na koje možemo da poboljšamo sebe, a kojih možda ranije nismo bili svesni.

Ljudi na različite načine reaguju na trač. Uglavnom se osećaju ugroženim i imaju potrebu da uzvrate istom merom, da se pravdaju, uveravaju da to nije tačno. To nije dobra taktika jer je pokušaj uzaludan, sličan onom kad pokušavate da skupite sve perje koje je iz pocepanog  jastuka neko prosuo sa vrha Beograđanke. Svoj „dobar glas“ treba odbraniti na asertivan način – potvrditi sebe pred drugim ljudima. Ukoliko za to ne postoji konkretna prilika u realnom vremenu, samo nastavite da živite u skladu sa svojim vrednostima i vaš ugled će vas pozicionirati na pravo mesto u društvu.

  1. Kada možemo da kažemo da je tračarenje čista društvena zanimacija, a kada kažemo da prelazi u zavisnost ili čak bolest? Gde je granica?

Tračarenje je prirodni deo našeg života, ali je neophodno da budemo duboko svesni kakve to posledice može da izazove na nas i druge. Recimo, ukoliko negativan trač o nekom drugom utiče na nas tako da nam prija i izaziva zadovoljstvo, to ukazuje da smo na lošem putu. Razmišljanje da su drugi lošiji od nas izaziva bumerang efekat, uljuljkujemo se u svoju nesavršenost i ne težimo poboljšanju, što vodi neminovnom nazadovanju.

Svako od nas treba da uspostavi čvrstu granicu moralnosti u tračarenju. Ta granična linija je dobra ukoliko eliminiše zlobu, zavist, mržnju i štetu koju možemo naneti drugima. Za tračarenje je veoma bitna intuicija i empatija, emocionalne veštine koje svi imamo u određenoj meri, ali koje je bitno da neprestano razvijamo. Ovo nije tako teško kao što izgleda. Dovoljno je za početak da dozvolite svom unutrašnjem biću da vas usmeri na pravi put i da se stavite u položaj osobe koja je tema tračarenja, pa ćete sigurno doneti dobru odluku. 

 8. Kako osetimo sa kim možemo da tračarimo i da li možda može da se izdvoji određen tip ličnosti koji je najčešće predmet trača ili ogovaranja?

Ne bih se usudila da izdvojim bilo koji tip ličnosti koji je skloniji ogovaranju, jer je to alat koji koriste svi tipovi ličnosti da bi formirali veze, kao i da bi saznali nepisana pravila grupe čiji su članovi. Najčešće tračarimo sa ljudima koji su nam bliski i na taj način razmenjujemo veoma bitne informacije za nas i naše dalje odnose. Na primer, kolega vas povuče za rukav i šapatom upozori da je šef danas loše volje. Sigurno mu nećete tražiti povišicu, kao što ste planirali.

 

19 nov

Emisija o koučingu – Snežana Videnović

Treba li nam u životu psihijatar, prijatelj ili kouč?
Kako da unapredimo svoj život? Kako da postanemo uspešni u poslu i rešimo se stresova?
Da li se i kako naši političari pripremaju za svoje kampanje?
Kada kompanije u Srbiji angažuju koučeve?

UP life edukativni centar Vam je na usluzi ukoliko želite da budete polaznik na treningu, ili ste zainteresovani za koučing sesije.

04 jul

Life koučing iskustvo

Life coaching sesija

Svi mi često pomislimo da možemo više i da zaslužujemo bolje, ali da nam se to iz nekog razloga ne dešava.  Life coach (životni trener), pomaže ljudima da ostvare svoj pun potencijal i pozitivne promene u životu. Life koučingom se povećava samopouzdanje i unosi nova životna energija koja klijentu omogućava da se iz stanja „uspavanosti“ i bezvoljnosti motiviše za ostvarenje naizgled nedostižnih životnih ciljeva. Ti ciljevi mogu biti u oblasti emocionalnih veza i međuljudskih odnosa, karijere, finansija…
Opširnije

03 avg

Dobra priča nikad nije na odmet

Dr Arun Gandhi, unuk Mahatme Gandhija i osnivač M.K.Gandhi instituta
za nenasilje, u svom predavanju na univerzitetu u Puerto Ricu, ispričao je sledeću priču:

„Imao sam 16 godina i živeo sam sa roditeljima na institutu koji je
osnovao moj otac u Južnoj Africi oko 18 milja izvan Durbana, u središtu šećerne plantaže.
Živeli smo duboko u unutrašnjosti zemlje i nismo imali susede, tako da smo se dve
sestre i ja uvijek radovali odlascima u grad i posetama prijateljima ili odlascima u bioskop.

Jednoga dana me je moj otac upitao da ga odvezem u grad gde se održavala jednodnevna
konferencija, na šta sam sa radošću poskočio. Budući da sam ionako
odlazio u grad gde bih bio celi dan, majka mi je dala listu namirnica koje je trebalo nabaviti,
a otac me zamolio da se pobrinem za neke tekuće poslove, kao na primjer – odvesti auto
na redovni servis. Kada sam odvezao oca tog jutra rekao mi je: ‘Nađimo se ovde u 17 sati, i ići ćemo kući zajedno.’

Nakon što sam na brzinu poobavljao sve zadatke otišao sam direktno u najbliži bioskop.
Toliko sam bio zaokupljen dvostrukom filmskim programom u kojme je glavnu ulogu
igrao John Wayne da sam zaboravio na vreme. Bilo je već 17:30 kada sam se setio.

Dok sam otišao u servis i preuzeo auto te odjurio do mesta gde smo se otac i ja trebali
naći, bilo je već 18:00 sati.


Zabrinuto me je priupitao: ‘Gde si do sada?’ Bilo me je sramota da kažem da sam gledao film
Johna Wayna te sam odgovorio: ‘Auto nije bio gotov, zato sam morao da čekam.’ Nisam znao da je on već zvao servis.


Kada me je uhvatio u laži rekao mi je: ‘Nešto nije bilo ispravno u mojem vaspitanju tebe
što ti nije dalo dovoljno samopouzdanja da mi kažeš istinu. Kako bih video o čemu se radi, tj. gde sam pogrešio, umesto autom propešačiću 18 milja (29 km) do kuće i putem razmišljati o tome.’


Tako je on krenuo smerom ka kući. Već se bilo smrklo, ulice su bile neosvetljene a put uglavnom nepopločan. Nisam ga mogao napustiti te sam tako pet sati i trideset minuta vozio iza njega
promatrajući oca kako prolazi ovu agoniju zbog glupe laži koju sam izrekao. Tada sam čvrsto odlučio da nikada više neću lagati.


„Opraštanje je napuštanje mog prava da te mrzim zbog toga što si me povredio.“