01 sep

Lekoviti Bukovski

deea7ec4243e12f750e66aa313e34f41-1280x720

Bukovski je sa 49 godina napustio posao od 9 do 5 i postao pisac. Ovo je njegovo pismo koje je napisao jedinom čoveku koji je u tom trenutku verovao u njega.

„Zdravo, Džone. Hvala ti na dobrom pismu. Nije loše ponekad se prisetiti kako je sve započelo. Znaš odakle sam došao. Čak i ljudi koji su o tome pokušali da pišu ili snime filmove, nisu to uspeli da prenesu. Nazivaju to poslom „od 9 do 5″. Nikad nije od 9 do 5, nema besplatnih pauza za ručak na takvim mestima. Šta više, na većini takvih mesta izbegavaš pauze da bi zadržao posao. A tu je i prekovremeno i u knjigama im nikad ne polazi za rukom da opišu prekovremeno i to da, požališ li se na to, uvek postoji neki naivniji čovek koji će doći na tvoje mesto. Znaš moju staru izreku: Ropstvo nikad nije iskorenjeno, samo se proširilo na druge rase. Ono što najviše boli jeste postepeno propadanje ljudskosti onih koji zadržavaju poslove koje ne žele, jer se boje da je alternativa mnogo gora. Ljudi se jednostavno isprazne. Postaju tela u kojima se nalazi preplašeni i poslušni um. Boja napusti oko. Glas postaje ružan. I telo. I kosa. I nokti. Cipele. Sve postaje ružno.

Kao mladić nisam mogao da verujem da bi ljudi mogli da daju živote pod takvim okolnostima. Kao starac, još uvek ne verujem. Zašto to rade? Zbog seksa? TV-a? Automobila koji isplaćuju u mesečnim ratama? Zbog dece? Dece koja će raditi isto što i oni?

Ranije, kad sam bio mlad i seljakao se s posla na posao, bio sam naivan i pokušao da razgovaram sa radnicima:

Hej, šef u svakom trenutku može da uđe i sve nas otpusti. Samo tako. Nije li vam to jasno?

Samo bi buljili u mene. Predstavljao sam nešto o čemu nisu želeli da razmišljaju. U današnjoj industriji postoje masovna otpuštanja. Stotine gube poslove i njihova su lica u čudu. Govore: Dao sam 35 godina života, to nije u redu, ne znam šta da radim…

Nikada robove ne plaćaju dovoljno da bi bili slobodni. Daju im samo toliko da ostanu u životu i vrate se na posao. Ja sam to zapazio. Zašto nisu i oni? Klupa u parku ili opijanje u barovima činilo mi se podjednako dobro. Zašto tamo ne otići pre nego što me oni tamo pošalju? Zašto čekati?

S gađenjem sam pisao protiv svega toga, bilo je olakšanje izbaciti sve to iz sebe. I sad kad sam tu, takozvani profesionalni pisac, nakon što sam potraćio 50 godina života, otkrio sam da postoje i druga gađenja.

Sećam se kad sam radio u jednoj fabrici, jedan od kolega je rekao: Nikad neću biti slobodan.

Jedan od šefova upravo je prolazio pored nas (zvao se Mori) i ispustio slasni osmeh, uživajući u činjenici da je njegov kolega zarobljen do kraja života.

Imao sam sreću da napustim jedno takvo mesto, bez obzira na to koliko mi je trebalo, i to me je ispunilo takvom radošću. Pišem to starog uma i starog tela, iza mene su vremena kada bi većina muškaraca dopustila samima sebi da nastave s takvim stvarima, ali budući da sam počeo kasno, dugujem samom sebi da nastavim.

A kad reči počnu da nestaju i kad će morati da mi pomognu da se uspenjem uz stepenice i više ne budem u stanju da razlikujem pticu od spajalice, i dalje će nešto u meni pamtiti osećaj na koji način sam prošao kroz ubistvo, nered i muku i domogao se barem plemenitog načina da umrem.

To što niste u potpunosti potraćili život čini se kao vredno dostignuće, barem što se mene tiče.

Tvoj Hank“

19 dec

Sve se menja sem kamenja

Na ovaj tekst me je podstakao jedan drugi, koji bi se u jednoj rečenici mogao prepričati, kao, kompjuterizacija će ostaviti ljude bez posla, ali će ih time i osloboditi jer će sve manje raditi. I taman kad pomislite, sad je sve super, jer ima nade, eto paradoksa. U dalekoj budućnosti, na kraju te uspešne digitalizacije, sve će obavljati mašine, pa će ljudski rod nestati. HEJJJ!

E, sad, kakve veze ima ovo gore što sam napisala sa ovim dole što ću napisati, ne znam, valjda ćemo do kraja teksta ukapirati i ja i vi.decakidevojcica

Tema je muškarci i žene, večita, nepresušna i drevna. Baš kao i digitalizacija. :)

Znamo da smo različiti (osim u nekim slučajevima), i u tome je sva lepota. Takvi kakvi smo, dopunjujemo se i mislimo da stvaramo novi, bolji svet. I ovo ima veze sa napretkom civilizacije. :)

Zašto su muškarci bolji i talentovaniji za neke stvari, a za neke žene, postoje naučna objašnjenja. Uticaj raznih hormona, ali pre svega estrogena i testosterona, gura ih ka nekim oblastima koji će kasnije biti značajnije za njihovu polnu realizaciju. Ako postoji veća emocionalna zainteresovanost za određenu oblast, rezultati su bolji.
Poznat je primer da su devojčici od tri godine poklonili kamiončić sa idejom da će ga i ona zavoleti ako joj se na vreme pokloni. I šta se desilo? Ona ga je uzela u naručje, prekrila ćebencetom, njihala i uspavljivala, tepajući mu:“Spavaj mi spavaj, mali kamiončiću…“
Iako je to tako, znamo za primere žena koje voze kamione. I uspešne su u tome. Takođe, u svim ostalim profesijama koje su „rezervisane“ za muškarce, ima žena. Možda nisu jednako brojne, ali su prisutne. Politika, na primer. Nije baš da su na čelu mnogih država predstavnice lepšeg pola, ali ima ih. Dočim se to za muškarce ne može reći. Znate li da postoji neka muška babica? Ne znate. Ima ginekologa, ali babica nema.
E, sad, to što neki psiholozi tvrde da je u pitanju eksluzivna muška odlika – voajerizam, to njima na dušu.
Novi milenijum zaoštrava i ističe neke pojave koje su ranije bile rezervisane samo za pojedince. Bolje reči, tolerisane su samo pojedincima koji su uspeli svojom genijalnošću, autentičnošću i harizmom da se za to izbore.
Danas to sito nije tako sitno. Prođe svašta. Možda ni to nije tako loše. Ali ko zna gde će nas to dovesti? Jedno je sigurno.

„Ljubav prema svemu i svačemu sa protokom vremena jenjava, samo ljubav prema vlasti sa protokom vremena jača!“

Možda se stvarno desi era potpune digitalizacije, možda muškarci postanu babice i počnu da rađaju bebe, ali želja za kontrolom tuđih života polugama moći i vlasti nikada neće prestati.
Mislim da nam je sada svima jasno šta je pisac hteo da kaže.

05 avg

Maloprodajna sreća

IMG_1454

Nakon napornog dana, kao i svaka majka stojeručica, svraćam u prodavnicu da kupim namirnice koje ću posle da obradim, da ne kažem operem, oderem, skuvam, iseckam, sameljem, ispohujem, prodinstam, izgnječim, izmiksam, da bi ih pojeli, kao da ništa nije ni bilo i kao da niko ništa nije ni radio.

Al to mi je u opisu posla na koji sam pristala, a da to nisam ni znala. Isto  vam je tako kad potpisujete ugovor o radu sa velikim kompanijama. Kao ravnopravni ste, kao svako prihvata i pristaje na uslove, a ako ne, nadležan je sud u Beogradu. Hahaha. Setila sam se još bolje metafore. To vam je kao kad potpisujete ugovor o kreditu. Vi kao pristajete na nešto, a u stvari ste pristali i na mala slova. A ta mala slova… uh!

Uglavnom, nije gužva, u prodavnici prijatna temperatura, a ja kupujem kao da će ovaj tropski talas potrajati još pola godine. I to sve kabastu robu. Mislim, ne bi ona bila kabasta da ne kupujem po nekoliko kilograma, jer u toj varijanti i zrnasta roba postaje kabasta. Tačno mi je vrućina popila mozak, pomislim ja, šepajući do kase od tereta u korpi.

Kad tamo, već viđeno zagovaranje kasirke od strane lokalnih pijanaca. O ne! E, sad ću da planem. Nemoj, glupo je i sramota da se blamiraš, kaže mi unutrašnji glas. Onda ide još pet minuta rasprave, jel vratio flašu, jel nije vratio. Meni živci nastavljaju da vibriraju. Džaba smirujem doživljaj situacije. Znam ja da nije situacija onakva kakva jeste, nego onakva kako je mi vidimo. Odlučila sam da je vidim kroz zen naočare. Al kad je posle piva otišla da mu nađe cigare kojih nema u njenom rafu, mal ga nisam zadavila. A i nju.

Dođoh i ja na red. Najzad… Iznos…učini mi se da imam sitno. U stvari, za malo pa sam imala. Moram da vadim krupnu novčanicu. Baš šteta, zaključimo obe. A bilo bi sjajno da sam imala. Rešila bih se šume u novčaniku. Vraćam te pare nazad, kad tamo u jednoj od pregrada pojavi se nedostajuća novčanica.

Bar jedna lepa stvar da nam se desi danas,

zaključismo nas dve, obe nasmejane.

Izašla sam sa osmehom direktno u pakao od vrućine, noseći pola svoje težine u plastičnim kesama koje su mi sekle ruke, ali sa osmehom.

10 maj

Alo taksi

Znam da neću zakasniti na sastanak i ako krenem peške. Ipak, za svaki slučaj (iako ne znamo koji to slučaj može da bude), zaustavljam prvi taksi.

taxiJoš dok je prilazio, vidim da je neka ozbiljna kršina, ali to meni nije bitno. Bitno je da stignem na vreme, jedno sat vremena pre početka sastanka.

Taksista započinje neobavezni razgovor o stanju u zemlji, o putevima, o tome kako niko ne odgovara za nečinjenje, a po neko za činjenje. Zato, kaže, što nema države. Zato što niko neće da uradi ništa, svi nešto čekaju. A čovek mora da se bori i da pokuša da od svega što mu je dato izvuče najviše. Nema ništa od kukanja. Mora da se radi. A i oni koji rade, treba da shvate da ne mogu da se ponašaju kao da se taj posao njih ne tiče. Niko ništa ne zna, kao, nije njihova odgovornost.

Ja se sa svim slažem.  I klimam glavom, jer sve je čovek u pravu. Jedino mi je još ostala nedoumica da li se u taksiju više osećala prašina, luk ili znoj i pored otvorenog prozora.