08 okt

It’s not about you, it’ about your message

Stručnjaci za javni govor kažu:“It’s not about you, it’ about your message“.

Da, ali!
Nedavno sam imala coaching sa klijentom koji oseća nelagodnost na sastancima, kada treba da se obrati nekom manjem skupu, ili da održi prezentaciju, ili… dalje se ne usuđuje ni da zamišlja… nedaj bože neke konferencije ili seminara kada bi bilo neophodno da održi javni govor pred nepoznatom publikom.

Kaže, iako ne oseća tremu pred obraćanje, tokom govora počinje da crveni, postaje svestan svog crvenila, oseća nervozu zbog toga, misli da to svi TO vide i da samo o tome razmišljaju, a ne o onome što on želi da kaže, osećaj očaja ga preplavljuje, a sve to rezultira izbegavanjem držanja javnih govora.

To bi možda i bila korektna taktika za preživljavanje, da naš klijent nije menadžer koji ne može da izbegne držanje govora. Da i ne pominjemo da je to neophodna veština za napredovanje, posebno u multinacionalnim kompanijama.

I vođena tom asocijacijom, setih se govora koji sam imala priliku da slušam pre mnogo godina. Kompaniju u kojoj sam radila kupio je stani vlasnik. Sa njim dođoše novi direktori. Među njima i naša, koja nam odmah po dolasku održa govor. Evo kako je to izgledalo.

U najveću kancelariju energično je uletela žena pred penziju, sa svim fizičkim karakteristikama žene koja je odavno u penziji i koju boli uvo za ceo svet, jer kopa kukuruz negde na selu gde je niko nikada neće sresti.

Na sebi je imala najlonsku bluzu i nije imala brushalter. A pošto je bila jako energična, sve se na njoj treslo. Ne sećam se suknje, ali se sećam da se i tu treslo. Pričala je nešto ali sam sve zaboravila, u stvari nisam ni čula od šoka.

I sad, šta je poruka? Da li samo ono što smo rekli ili sve ukupno? women-1507377724011-3332

Ipak je all about us.

Dobro, ova sobarica na slici je malo preterala sa pripremom.

05 avg

Maloprodajna sreća

Nakon napornog dana, kao i svaka majka stojeručica, svraćam u prodavnicu da kupim namirnice koje ću posle da obradim, da ne kažem operem, oderem, skuvam, iseckam, sameljem, ispohujem, prodinstam, izgnječim, izmiksam, da bi ih pojeli, kao da ništa nije ni bilo i kao da niko ništa nije ni radio.

Al to mi je u opisu posla na koji sam pristala, a da to nisam ni znala. Isto vam je tako kad potpisujete ugovor o radu sa velikim kompanijama. Kao ravnopravni ste, kao svako prihvata i pristaje na uslove, a ako ne, nadležan je sud u Beogradu. Hahaha. Setila sam se još bolje metafore. To vam je kao kad potpisujete ugovor o kreditu. Vi kao pristajete na nešto, a u stvari ste pristali i na mala slova. A ta mala slova… uh!

Uglavnom, nije gužva, u prodavnici prijatna temperatura, a ja kupujem kao da će ovaj tropski talas potrajati još pola godine. I to sve kabastu robu. Mislim, ne bi ona bila kabasta da ne kupujem po nekoliko kilograma, jer u toj varijanti i zrnasta roba postaje kabasta. Tačno mi je vrućina popila mozak, pomislim ja, šepajući do kase od tereta u korpi.

Kad tamo, već viđeno zagovaranje kasirke od strane lokalnih pijanaca. O ne! E, sad ću da planem. Nemoj, glupo je i sramota da se blamiraš, kaže mi unutrašnji glas. Onda ide još pet minuta rasprave, jel vratio flašu, jel nije vratio. Meni živci nastavljaju da vibriraju. Džaba smirujem doživljaj situacije. Znam ja da nije situacija onakva kakva jeste, nego onakva kako je mi vidimo. Odlučila sam da je vidim kroz zen naočare. Al kad je posle piva otišla da mu nađe cigare kojih nema u njenom rafu, mal ga nisam zadavila. A i nju.

Dođoh i ja na red. Najzad… Iznos…učini mi se da imam sitno. U stvari, za malo pa sam imala. Moram da vadim krupnu novčanicu. Baš šteta, zaključimo obe. A bilo bi sjajno da sam imala. Rešila bih se šume u novčaniku. Vraćam te pare nazad, kad tamo u jednoj od pregrada pojavi se nedostajuća novčanica.

Bar jedna lepa stvar da nam se desi danas,

zaključismo nas dve, obe nasmejane.

Izašla sam sa osmehom direktno u pakao od vrućine, noseći pola svoje težine u plastičnim kesama koje su mi sekle ruke, ali sa osmehom.

08 dec

Šest ključnih stvari za uspeh

imagesCAE2KKXQ

Predsednik kompanije je tražio sposobnog, mudrog menadžera koji bi imao veštine i oštrinu da vodi firmu nakon njegovog penzionisanja. Skupio je najbolje interne menadžere i unajmio konsultante za selekciju i hedhantere da mu pronađu dodatne kandidate koji bi mogli da ispune ta očekivanja.

Određenog dana, svi potencijalni kandidati su došli u hol čudesno lepe zgrade koju je kompanija iznajmila za tu priliku.

Predsednik je upitao prisutne menadžere:“Imam problem i želim da znam ko od vas ima potrebne sposobnosti da ga reši. Ono što vidite na zidu iza mene su najveća, najčudesnija i najteža vrata u državi. Ko među vama ima moć da ih otvori bez ikakve pomoći?“

Neki od menadžera su jednostavno bili šokirani. To je bio veliki problem za njih. Drugi su prišli i pogledali vrata, diskutovali međusobno o polugama i težini, sećajući se teorija koje su učili u školama i složili se da je ovo izgleda nerešiv zadatak.

Samo je jedan menadžer prišao vratima i bližem ispitivanju. Kuckao ih je pokušavajući da utvrdi debljinu materijala. Proverio je sve što se može proveriti očima i rukama. Gurnuo je ovde, pritisnuo ovde, udario onde. Na kraju je doneo odluku. Udahnuo je duboko, koncentrisao se i nežno gurnuo vrata.

Otvorila su se lako i bez napora.

Drugi menadžeri su pretpostavili da su vrata zaključana, a njih je mogao da otvori i najmanji dodir.

Predsednik je dobio naslednika, a ostalima je rekao: „Uspeh u životu i poslu zavisi od ovih ključnih stvari koje smo upravo imali priliku da vidimo.

Prvo, oslonite se na svoja čula da bi u potpunosti razumeli šta se događa oko vas.
Drugo, ne donosite pogrešne pretpostavke.
Treće, budite spremni da donosite teške odluke.
Četvrto, imajte hrabrosti da nastupate sa smelošću i ubeđenjem.
Peto, upotrebite svoju moć u akciji.
I na kraju, ne plašite se grešaka.“

Opšti izvor: Orjentalna tradicija