02 dec

Sve što ste oduvek hteli da znate o poligrafu

images (2)

Poligraf je uređaj koji meri fiziološke reakcije ljudi. Operater na poligrafu pokušava da odredi da li osoba laže, posmatrajući fiziološke reakcije osobe koja odgovara na pitanja.

Iako se pomoću poligrafa može otkriti da li neko laže sa tačnošću koja je veća nego na osnovu slučaja, daleko je od toga da je nepogrešiv. Što je osoba verziranija u laži, što je karakteristika onih koji ceo život provedu manipulišući drugim ljudima pokušavajući da za sebe pribave neku korist, to će im biti lakše da „obmanu poligraf“. Život na granici zakona, te saživot sa lažima čini te ljude otpornijim na telesne reakcije.

Postoje dva tipa poligrafskog testa koja se upotrebljavaju u stvarnom životu, kao i u sprovođenju zakona. Prema jednom pristupu zvanom test kontrolnih pitanja, stručnjak ljudima postavlja i pitanja vezana za zločin (npr. „Jeste li ukrali novac iz blagajne restorana?“) i kontrolna pitanja za koja se zna da izazivaju iskrene odgovore (npr. „Jeste li u svom životu ikada nešto ukrali?“). Pretpostavka je da ljudi postaju anksiozni kada lažu, a ta se anksioznost može otkriti preko ubrzanog rada srca, brzine disanja i sl. Dalje, stručnjak može videti imate li jače fiziološke reakcije na relevantna nego na kontrolna pitanja.

Drugi pristup koristi test znanja o delu. Kod njega ljudi odgovaraju na pitanja višestrukog izbora o specifičnim aspektima zločina, pri čemu su odgovori na ta pitanja poznati samo policiji i počiniocu. Na primer, pitanje može biti: „Količina novca ukradenog iz blagajne iznosi 10, 38, 54 ili 190 hiljada dinara?“ Pretpostavka je da će samo počinilac znati tačan odgovor, te će prema tome biti anksiozan kada se taj odgovor pročita. Na primer, lopov koji zna da je ukrao 54 hiljade dinara, verovatno će snažnije reagovati kada se pročita taj iznos, nego nevina osoba koja ne zna koliko je novca ukradeno.

Oko tačnosti poligrafa postoje brojne protivurečnosti. Koliko su takva testiranja uspešna?

Kao prvo, rezultati poligrafa su toliko dobri koliko je stručna osoba koja primenjuje uređaj i tumači nalaze. Budući da se meri nekoliko reakcija, nije uvek lako reći ima li osoba snažnije fiziološke reakcije na jedno pitanje nego na drugo. Uznemiravajući je nalaz da se stručnjaci često među sobom ne slažu, što ukazuje da test nikako nije nepogrešiv.

U sledećem blogu pročitajte kako pobediti poligraf ukoliko ikada budete u situaciji da su vam ove veštine neophodne.
03 avg

Dobra priča nikad nije na odmet

Dr Arun Gandhi, unuk Mahatme Gandhija i osnivač M.K.Gandhi instituta
za nenasilje, u svom predavanju na univerzitetu u Puerto Ricu, ispričao je sledeću priču:

„Imao sam 16 godina i živeo sam sa roditeljima na institutu koji je
osnovao moj otac u Južnoj Africi oko 18 milja izvan Durbana, u središtu šećerne plantaže.
Živeli smo duboko u unutrašnjosti zemlje i nismo imali susede, tako da smo se dve
sestre i ja uvijek radovali odlascima u grad i posetama prijateljima ili odlascima u bioskop.

Jednoga dana me je moj otac upitao da ga odvezem u grad gde se održavala jednodnevna
konferencija, na šta sam sa radošću poskočio. Budući da sam ionako
odlazio u grad gde bih bio celi dan, majka mi je dala listu namirnica koje je trebalo nabaviti,
a otac me zamolio da se pobrinem za neke tekuće poslove, kao na primjer – odvesti auto
na redovni servis. Kada sam odvezao oca tog jutra rekao mi je: ‘Nađimo se ovde u 17 sati, i ići ćemo kući zajedno.’

Nakon što sam na brzinu poobavljao sve zadatke otišao sam direktno u najbliži bioskop.
Toliko sam bio zaokupljen dvostrukom filmskim programom u kojme je glavnu ulogu
igrao John Wayne da sam zaboravio na vreme. Bilo je već 17:30 kada sam se setio.

Dok sam otišao u servis i preuzeo auto te odjurio do mesta gde smo se otac i ja trebali
naći, bilo je već 18:00 sati.


Zabrinuto me je priupitao: ‘Gde si do sada?’ Bilo me je sramota da kažem da sam gledao film
Johna Wayna te sam odgovorio: ‘Auto nije bio gotov, zato sam morao da čekam.’ Nisam znao da je on već zvao servis.


Kada me je uhvatio u laži rekao mi je: ‘Nešto nije bilo ispravno u mojem vaspitanju tebe
što ti nije dalo dovoljno samopouzdanja da mi kažeš istinu. Kako bih video o čemu se radi, tj. gde sam pogrešio, umesto autom propešačiću 18 milja (29 km) do kuće i putem razmišljati o tome.’


Tako je on krenuo smerom ka kući. Već se bilo smrklo, ulice su bile neosvetljene a put uglavnom nepopločan. Nisam ga mogao napustiti te sam tako pet sati i trideset minuta vozio iza njega
promatrajući oca kako prolazi ovu agoniju zbog glupe laži koju sam izrekao. Tada sam čvrsto odlučio da nikada više neću lagati.


„Opraštanje je napuštanje mog prava da te mrzim zbog toga što si me povredio.“