14 nov

Dokle smo došli sa komunikacijom

Sećate se onog fenomenalnog prikaza razvoja čoveka od pećinskog do savremenog? Slika se sastoji od nekoliko jednostavno nacrtanih čovečuljaka, počev od majmunolikog, čije je telo skroz savijeno, preko uspravnog, da bi na kraju, zbog načina života uz kompjutere, ponovo ušli u tu povijenu fazu.

 

Nešto slično se dešava i sa komunikacijom.

 

Davno, dok verbalna komunikacija još uvek nije bila dovoljno artikulisana, praljudi su imali istančan osećaj za neverbalnu, jer je to značilo biti ili ne biti. Morali su do perfekcije da razviju čitanje neverbalnih signala, jer ukoliko se neko pojavi na ulazu u pećinu ne pokazujući prazne dlanove, ode mu glava dok on nemuštim jezikom objasni korisniku iste da nije mislio ništa loše. Isto tako, nije smelo biti oklevanja ukoliko neko priđe pećini šunjajući se.

a-caveman-is-juggling-sticks-of-fire-while-two-joe-dator

Onda se jezik razvijao, a ljudi više nisu živeli u pećinama.

Kako stigosmo u 21. vek, i kako ljudi postaše obrazovaniji, verbalna komunikacija ponovo pada u senku neverbalne. Takve primere nalazimo na svakom koraku.

Eksperimenta radi – padne čovek obučen kao prosjak na sred ulice, niko ne želi da mu priđe i ukaže pomoć. Padne isti taj čovek obučen kao japi, svi slučajni prolaznici pritrčavaju i zaustavljaju vozila ne bi li ga što pre odvezli u bolnicu.

Na razgovoru za posao – pažnja ispitivača je usmerena prvenstveno na neverbalnu komunikaciju, jer su u CV-u i motivacionom pismu pročitali uglavnom sve što ih interesuje i na osnovu toga su kandidata i pozvali na intervju. Posao ne dobija onaj ko ima naveća znanja iz te oblasti, nego onaj ko je uspeo da ubedi predstavnike kompanije da je on najbolji izbor za njih. Ta kvalifikacija podrazumeva svašta nešto osim znanja, a sve to drugo što čini pretežni deo odluke, odnosi se na stav poslodavca. I tu ulazimo u polje neverbalne komunikacije. Možete da pričate i da pričate. Ako vam dozvole. :) To što ste izgovorili će pogoditi srca primaoca poruke koju ste želeli da prenesete samo ako je i onih 93% u skladu sa onim što ste rekli. Taj sklad se postiže bojom i visinom glasa, brzinom izgovorenih reči, držanjem tela, facijalnim ekspresijama i svim ostalim što čini neverbalnu komunikaciju.  „Govor tela“ mora biti u skladu sa ovih 7%, inače, ništa od posla.  Što je pozicija viša, toliko  se više obraća pažnja na to. Svojevremeno, kada sam aplicirala za neki posao, nakon obaveštenja da će nastaviti da traže adekvatnog kandidata, tj. da nisam zadovoljila, kao obrazloženje uz odluku su mi rekli da su svu pažnju fokusirali na „tonus kojim je moje biće zračilo“ i energiju koju je emitovalo dok sam pričala o nekim pozicijama na kojima sam radila. E pa, istine radi, tačno je da sam sa mnogo više energije pričala o nekim pozicijama koje se nisu gađale sa pozicijom koja je njima bila interesantna.

Primera ima bezbroj, a ja bih vam ponudila još jedan vezan za političare, kao lidere. Aristotel je davno otkrio da je čovek po prirodi politička životinja, a onda je prošlo mnogo vekova dok Mahatma Gandi nije glasno izgovorio da je politika umetnost varanja. I sad, ako priznamo sebi da smo ipak svi mi životinje/ice, i da je na čelu uvek onaj ko vrhunski vara, dolazimo do zaključka da većina životinjica u Americi na primer, nije prepoznala predatora ispred vrata.

A dvadeset prvi je vek!

I još samo jedno pitanje, koje je u stvari zapažanje, pre nego što okončam ovaj tekst o signalima koji govore više od reči:

Da li ste u skorašnje vreme videli političara, nekog političara, bilo kog političara, u bilo kojoj državi da pokazuje ispružene dlanove?

08 apr

Analiza neverbalne komunikacije Bratislava Gašića, Ministra odbrane Republike Srbije

преузимање

Ministar Gašić je u televizijskoj emisiji Upitnik na RTS-u, od samog početka do kraja, znači svih 60 minuta, neprekidno bio u istom položaju tela koji se u neverbalnoj komunikaciji naziva otvorenim, relaksirajućim. Stav – ja ništa ne krijem, nisam nervozan, slobodno pitajte, tu sam da odgovorim na sva pitanja. Gotovo raskoračni stav nogu u sedećem položaju oslikava potrebu Ministra Gašića da se podupre.
Skupljene ruke u položaju „spuštenog zvonika“ takođe doprinose samopouzdanju govornika i dodatno ga osnažuju. Taj položaj karakteriše samouverene ljude. Ovako držanje ruku često se viđa kod dominantnih osoba koje su u situaciji da slušaju i odgovaraju na pitanja. Ovaj položaj često se koristi kao barijera od sagovornika, ali i kada bi trebalo ograničiti i smiriti pokrete tela. Ponekad nervozno tupkanje levog o desni palac Ministra Gašića nagoveštava nervozu koja je prirodna s obzirom na temu emisije. Samo nekoliko puta je izašao iz ovog polažaja, najčešće kada bi uzimao dokumenta. Tada bi desna ruka bila u obliku pesnice ili u obliku štapa kojim preti političkom oponentu. Nekoliko puta tokom emisije briše dlanove o nogavice pantalona.
Vešto izbegava odgovore na direktna pitanja. Glas blag, gotovo bolećiv, malo prozukao, rečenicu često završava spuštanjem tonaliteta, takoreći pevušenjem. Pokazuje visoki stepen empatije u razgovoru i ne prekida pitanja Olivere Jovićević, urednice. Veoma kontroliše brzinu govora, uglovi obrva skupljeni u obliku obrnotog slova „V“ što je karakteristično za ljude koji očekuju neprijatnost.
Izraz lica potpuno sinhronizovan sa glasom. U narodu se naziva bolećiv, saosećajan, tugaljiv. Zanimljiv „govor tela“ Ministar Gašić je prikazao kada je govorio o apsolutnom poverenju u tužilaštvo. Glava je „odmahivala“ u smeru levo-desno što je nesvesni pokret kada se sa nečim ne slažemo ili kada se nešto ili neko negira.
Upoređujući ovaj sa prethodnim intervjuima, primećuje se spuštena energija, što se može pripisati dobrom pripremom za emisiju, ili (u odnosu na njegove godine i telesnu konstrukciju) Bensendinom od 3 miligrama. Ili jednim i drugim.
Pažljivom slušaocu nije promakao detalj sa početka i kraja emisije kada je govorio o tome ko je insistirao da bude objavljen kompletan izveštaj o udesu helikoptera.
Izraz „teleprontovao“ je benigniji od „shodno“, makar zbog toga što je ovaj drugi koristio kada je pominjao zakone, procedure, NATO, vojsku, ministarstvo i sve ostale istitucije za koje je i sam rekao da je laik.

10 nov

Tri koraka do uspeha

Nekadašnji teniski šampion je imao intervju na radio programu. ‘’Da li ste oduvek bili šampion?’’ pitao ga je voditelj.

“Ne, nisam”, rekao je teniser. “Iako sam još kada sam bio mlad važio za nekog ko će imati veoma blistavu budućnost. Ali bilo je i drugih momaka koji su bili bolji od mene, koji su bili prirodno talentovaniji. I često se dešavalo da igram teniski meč sa najboljim curama zato što su one bile na mom nivou što se igre tiče. Dok su ti talentovani mladi teniseri vodili meč jedan protiv drugog.“

‘’I gde su sad oni, ti momci?’’ pitao je novinar. ‘’Šta im se desilo?’’

‘’Pa, oni jednostavno nisu uspeli. Iako su imali talenat, nisu imali ono što je bilo potrebno da se uspe’’.

‘”Pa šta je nephodno da se uspe?’’ Pitao je novinar.

’“Morate da to želite dovoljno.’’

„Da li je to tajna?’’

„Postoji još jedna. Potrebna je disciplina. Bez obzira koliko talenta imate, nephodna je disciplina da neguje i razvija taj talenat. Morate to da stavite kao prioritet i da odustanete od mnogih stvari koje se mogu činiti privlačnijima u to vreme.

’’Da li je to tajna?’’

’’Postoji još jedna,’’ rekao je bivši teniski as, ’’I još je teže i zahtevnije nego prve dve zajedno. Neophodna vam je poniznost, bez obzira na to koliko ste dobri. Potrebna vam je poniznost da slušate vaše trenere, da prihvatite savet, da testirate nove mogućnosti, i da priznate da ne znate ništa. Povratna informacija je doručak šampiona. Ove tri stvari su tajna mog uspeha.‘’

Iz intervjua sa Boris Bekerom

sp-novak-beker