12 jul

Dečje mudrosti

Čak i kada su bili sasvim mali, bila sam svesna da neke stvari znaju bolje od mene. Recimo, znali su da se igraju, da se raduju i glupiraju nebrojeno puta lepše, lakše i iskrenije od mene. Da prave greške i da se ne nerviraju zbog toga. Nije ih mučila griža savesti kad iznevere obećanje da će biti dobri. Ma, mogla bih da nabrajam u nedogled u čemu su sve briljirali.

Kad primetim tako što, nešto mi bude žao mene. Ja sam bila dete – gde me staviš, tu me nađeš. Za mene su govorili – usta ima jezik nema. Ne, najbolje da sam rekla – neću. Ta reč nije postojala. Ali sam zato, čitala želje iz očiju roditelja. Uvek se ponašala u susret očekivanjima. Sad bi to nazvali proaktivnim ponašanjem. Tada se to zvalo, blago vama kakvo dete imate.

Nešto se nisam ni igrala jer dobre devojčice čitaju knjige i ne jure po ceo dan po ulici. I definitivno sam bila starmala jer sve što bi moglo da spadne u dečje nestašluke, za mene je bilo neprihvatljivo. Jer ja sam bila, nego kako, odličan đak. Kako da izneverim i razočaram učiteljicu, mamu, tatu, bilo koga?

Sve što su uložili u mene, nekako se primilo. I nastavilo da živi svoj život, ponekad i nezavisno od mene. U stvari, taj paket je uporno bio tu, čak i kada ga nisam želela. Htela sam da ga se rešim. Neće, pa neće da ode sa leđa. Odlučim da ga strgnem i bacim kroz prozor. Đavola. Ni makac. Onda sam radila na sebi, i sad bar mogu da ga podnesem. Jeste teret, al ne guši. Povremeno se čak i oslonim na njega. Nekada mi je dobar podupirač, a nekada glumi i jastuk na koji mogu da spustim glavu i mirno zaspim. U stvari, kad malo bolje razmislim, često je udobniji od drugih jastuka, jer se nekako oblikovao po meni.

I eto, zbog svega toga sam mislila da će se moja deca oblikovati po meni. Samo što sam vodila računa da im ne prosledim i taj ranac koji mene usporava. Zato su bili bezbrižniji, zato su im igre bile duže i zabavnije, zato im je bilo lepše i lakše.

Ne, nisam htela da vam pričam o roditeljstvu i razlikama u vaspitanju kroz decenije. Htela sam da vam pričam o mudrosti. Ona često, gotovo uvek ide sa godinama, i u ovoj našoj priči, ja sam ta koja bi trebalo da bude mudra, ali avaj. Priča poprima neverovatan kraj, jer najveće mudrosti koje sam čula ili pročitala ikada u životu, izgovorila su moja deca.

Mudrost br.1:

Prava ljubav se ne zaslužuje. Ona postoji sama po sebi.

Mudrost br.2:

Nikoga ne možeš naučiti pameti.

Jedino loše u svemu tome je, što ja tada, nisam mogla da razumem te istine. I, umesto da se setim da su još dok su bili sasvim mali neke stvari znali bolje od mene, ja sam odbijala da čujem i prihvatim da su i mudriji.

Ali kako to biva sa svim velikim stvarima, prođe mnogo godina, i ljudi shvate šta je neko hteo da kaže. I koliko je bio ispred njih. Tako i ja.

12 feb

Kako je lepo biti star

Tekst počinjem sa onim ponavljajućim C – “CCCCCC, u moje vreme, toga nije bilo! Ma vidi ti ove mlade danas, kako su nevaspitani i bezobrazni, nemaju poštovanja ni prema kome! Strašno, gde će nas to odvesti?!” I sve tako redom…

A istina je da je svaka nova generacija bila nevaspitana, neposlušna i neprihvatljiva za svetonazor starije. O tome su mnogi pisali, i ja verovatno nemam šta tu mnogo da pridodam. Jedino što možemo da doprinesemo, kada su ovako popularne teme u pitanju, je lično iskustvo sa starenjem.

Gledam emisiju “Balkanskom ulicom” sa Natašom Ninković. Jesam li vam već rekla da je ona meni najslađe stvorenje na našoj kulturnoj sceni? Ako nisam, eto da znate. Pitanja su razna, uglavnom lične prirode. Jedno od njih je, kada je prvi put izašla tip-top sređena u grad? Sa koliko godina? I kaže ona da je dugo čuvala devojčicu u sebi, da joj dugo nije dala da poraste. Vesna Dedić, autorka emisije, kaže još duže, do dvadeset četvrte. Tu se ja dadoh u preispitivanje. I dođoh do potresne činjenice da sam ja sa 12-13 želela da budem devojka. Pitala sam mamu kad će da mi dozvoli da obujem štikle. Rekla je kad završiš osnovnu školu i ako budeš Vukovac, moći ćeš da ih dobiješ za drugarsko veče (današnja mala matura). Ma to za Vukovca nije bilo problematično, al’ ko će da sačeka da se završi osnovna škola. I tako i bi. Dođe i taj dan. Specijalne pripreme su trajale mesec dana. Haljina sa rišelje radom, kao što je nosila klizačica Sanda Dubravčić na nekom Evropskom/Svetskom prvenstvu. Pa probe kod krojačice. Pa ponos. Sreća. Ushićenje.  Al’, frizerka nešto kasnila, pa je starija drugarica, koja je živela preko puta, jedva uspela da mi na vreme počupa obrve i da me našminka.

Štiklice obuvene prvi put, a put do škole skoro pod uglom od 40 stepeni. Ništa zato. Kao da sam se rodila u njima. Stižem ispred škole. Velika stakla na ulazu. Posmatram svoj odraz i divim se sama sebi:”Bože što sam lepa! Prava devojka. Kao da imam 24, a ne 14 godina.”

14

Od tada više nisam želela da ih skinem. Tog dana sam postala devojka. Ne baš prava, al sam se pravila.

I  prođe i to. Onda je došlo vreme kada sam počela da radim i kada sam bila najmlađa u kolektivu. Tako sam zavidela onim starijim koleginicama čije su reči, zahvaljujući njihovim godinama i iskustvu imale težinu. Nekad bi se zamislila, eh, kako bi bilo lepo da sam jedno 30 godina starija…

Sad sam 30 godina starija. Znači, vreme sadašnje. Štikle i dalje nosim i dalje zavidim starijima od sebe.

I kad malo bolje razmislim, od moje pete godine, svi mi govore da sam starmala. Izgleda da su u pravu.

29 feb

Pojeli skakavci?

download

Koliko ste puta do sada izgovorili ili čuli jadikovke tipa:

  • Najlepše godine života sam proćerdala sa njim! i/ili
  • Uništio mi je mladost, on sada može da bira, a šta ja da radim?! i/ili
  • Ostarih, ne opametih se. i/ili Dok se okreneš, prođoše godine. i/ili
  • Sad me pita starost, gde mi je bila mladost.

Pa krivimo sreću, državu, boga, nekoga bliskog svoga, za sve nedaće u životu. Potpuno pogrešno. I kontraproduktivno. Jer, umesto da sve svoje snage angažujemo u pravcu postizanja željenih nedosanjanih snova, mi se vraćamo unazad, ne tražeči pouku iz te situacije, događaja ili perioda, već opravdanje za svoje neuspehe.

Sistem funkcioniše ovako: da sam rođen/a u nekoj drugoj zemlji, da sam imao/la podršku od roditelja, da sam… ja bih… al ovako…pa dobro sam i postigo/la. A nezadovoljstvo i dalje ostaje negde duboko, i svako sledeće preispitivanje se završava tom pomirljivom rečenicom, ili u težem slučaju različitim (ne)verbalizovanim oblicima iskazivanja mržnje prema uzroku vašeg neuspeha. I trujemo sebe i one oko nas, a mogli bi da se volimo. Onoliko koliko je to moguće. A to zavisi od nas i onih drugih nas.

Zato, ništa zato (što je bilo). Zato, sve sada i ubuduće.

Koliko ste puta do sada čuli:

  • Da je neko završio fakultet u 70-oj godini? i/ili
  • Da se popeo na Kilimandžaro u 60-oj? i/ili
  • Nisam mogao kad sam bio mlad, sad mogu! i/ili
  • Nisam ja još za staro gvožđe!

Oni ne osećaju da su im godine “pojeli skakavci”. Nemaju vremena da razmišljaju o tome. Prave planove za nove pobede.