Čak i kada su bili sasvim mali, bila sam svesna da neke stvari znaju bolje od mene. Recimo, znali su da se igraju, da se raduju i glupiraju nebrojeno puta lepše, lakše i iskrenije od mene. Da prave greške i da se ne nerviraju zbog toga. Nije ih mučila griža savesti kad iznevere obećanje da će biti dobri. Ma, mogla bih da nabrajam u nedogled u čemu su sve briljirali.

Kad primetim tako što, nešto mi bude žao mene. Ja sam bila dete – gde me staviš, tu me nađeš. Za mene su govorili – usta ima jezik nema. Ne, najbolje da sam rekla – neću. Ta reč nije postojala. Ali sam zato, čitala želje iz očiju roditelja. Uvek se ponašala u susret očekivanjima. Sad bi to nazvali proaktivnim ponašanjem. Tada se to zvalo, blago vama kakvo dete imate.

Nešto se nisam ni igrala jer dobre devojčice čitaju knjige i ne jure po ceo dan po ulici. I definitivno sam bila starmala jer sve što bi moglo da spadne u dečje nestašluke, za mene je bilo neprihvatljivo. Jer ja sam bila, nego kako, odličan đak. Kako da izneverim i razočaram učiteljicu, mamu, tatu, bilo koga?

Sve što su uložili u mene, nekako se primilo. I nastavilo da živi svoj život, ponekad i nezavisno od mene. U stvari, taj paket je uporno bio tu, čak i kada ga nisam želela. Htela sam da ga se rešim. Neće, pa neće da ode sa leđa. Odlučim da ga strgnem i bacim kroz prozor. Đavola. Ni makac. Onda sam radila na sebi, i sad bar mogu da ga podnesem. Jeste teret, al ne guši. Povremeno se čak i oslonim na njega. Nekada mi je dobar podupirač, a nekada glumi i jastuk na koji mogu da spustim glavu i mirno zaspim. U stvari, kad malo bolje razmislim, često je udobniji od drugih jastuka, jer se nekako oblikovao po meni.

I eto, zbog svega toga sam mislila da će se moja deca oblikovati po meni. Samo što sam vodila računa da im ne prosledim i taj ranac koji mene usporava. Zato su bili bezbrižniji, zato su im igre bile duže i zabavnije, zato im je bilo lepše i lakše.

Ne, nisam htela da vam pričam o roditeljstvu i razlikama u vaspitanju kroz decenije. Htela sam da vam pričam o mudrosti. Ona često, gotovo uvek ide sa godinama, i u ovoj našoj priči, ja sam ta koja bi trebalo da bude mudra, ali avaj. Priča poprima neverovatan kraj, jer najveće mudrosti koje sam čula ili pročitala ikada u životu, izgovorila su moja deca.

Mudrost br.1:

Prava ljubav se ne zaslužuje. Ona postoji sama po sebi.

Mudrost br.2:

Nikoga ne možeš naučiti pameti.

Jedino loše u svemu tome je, što ja tada, nisam mogla da razumem te istine. I, umesto da se setim da su još dok su bili sasvim mali neke stvari znali bolje od mene, ja sam odbijala da čujem i prihvatim da su i mudriji.

Ali kako to biva sa svim velikim stvarima, prođe mnogo godina, i ljudi shvate šta je neko hteo da kaže. I koliko je bio ispred njih. Tako i ja.