05 okt

Nikad ne reci nikad

 

cetkaZnam da znate da tinejdžerima držim časove iz emocionalne inteligencije. Pretpostavljam da naslućujete da su veoma zainteresovani za većinu tema koje obrađujemo jer im puno znače za svakodnevno snalaženje u životu.  Sve to manje-više, ali sam sigurna da vi, isto kao i ja, mislite da su mnogo slatki, neiskvareni i da im u tim godinama stvarno nije lako. Uostalom, setite se vaše mladosti. Jeste li zaboravili koliko ste tužnih pesama odslušali dok ste sazrevali? A onda, nečiji osmeh obriše sve, pa u krug. A na tom toboganu emocija, nekako uvek bude puno smeha. Što je divno. Za početak.

Kod nas, koji predajemo, uočava se, da nam nije sve baš toliko smešno.  Al ajd  sad, to ne treba da obrazlažem.

Ponekad pomislim da me možda ne razumeju dovoljno, pa im dam primer iz ličnog iskustva. To i nije neka mudrost. U svakom slučaju je jednostavnije nego da mozgam kako da što bolje ilustrujem neku temu.

Na jednom od časova, uradlili smo vežbicu koja se zove završi rečenicu: Ja ne bih nikada …

Bilo je raznih odgovora. „Nikada ne bih izdao najboljeg druga, ponizio siromašne, ukrao, slagao roditelje, radio u kafiću, otkrila tajne…“

I onda sam se zamislila nad svojim ličnim primerima. Setila sam se da sam davno naučila da baš to što mislimo da ne bi nikada… baš to nekako bude naš izbor, hteli mi to ili ne. I rekla sam im. Nasmejali su se i klimali glavama sa odobravanjem. I oni znaju taj nauk.

Al džaba. Čak ne treba ni da kažeš ili pomisliš, dovoljno je da se začudiš ili isključiš kao moguće. Recimo, dok sam kao student odlazila kod tate na posao posle ispita da brže-bolje dobijem neku paricu za položeni  ispit, svaki put sam se sablažnjavala sumornim pogledom iz njegove kancelarije. Kao da su se sve te prastare zgrade starog grada, oglodanih zidova i propalih prozora nadvile da mu zatvore nebo. I dok sam razvijala filmove šta ću i gde ću da radim, nikako nisam mogla da odem dalje od te slike. Šta bilo, kako bude, i sve drugo nije bitno, samo da na tom nekakvom poslu nemam takav pogled kroz prozor. To bi me ubilo.

Smeškate se. Pogodili ste. Sve je baš tako i gore.

Zamislite koliki sam, do sada, spisak stvari napisala, koje nikada… kad ono, međutim. I nešto se mislim, džaba smo krečili.

 

22 nov

Lako ćemo

images (2)

U smiraj prošloga veka, da bi se pripremili za novi, otvoriše se prve inostrane banke u Beogradu (a kako bi drugačije?).

Čujem od komšinice, kaže, otmeno da ne veruješ. “Prvo, ne možeš tamo da uđeš onako, pa da čekaš u redu na šalteru. Ne, ne… Ako hoćeš da digneš kredit, prvo otvoriš račun, dobiješ svog savetnika, pa onda te obezbeđenje pozove i ti sedneš prekoputa njega. Sve fino, sa puno strpljenja i uvažavanja prema tebi kao klijentu. Ma fenomenalno jedno iskustvo. Osećaš se kao čovek, stvarno je taj zapad nešto!”

I tako, žena u godinama, uspešno prenese na mene svoje oduševljenje novim bankarskim običajima i poslovnom politikom.

Odvažim se i ja. Jeste, obezbeđenje je uljudno i pušta jednog po jednog. Jeste, dobiješ savetnika i sedneš preko puta njega. I onda on počne da ti objašnjava zašto je za tebe ovo bolje od onoga. Ti po običaju nemaš vremena a posebno ne strpljenja da čekaš i da kao sa razumevanjem buljiš u cifre koje ti pokazuje lepršavo te šetajući po grafikonima i tabelama. Ali ne, on ne odustaje. Kaže da su oni u banci naši finansijski savetnici, a ni slučajno lihvari koje zanima samo njihova zarada. E, to mi je prelilo čašu: “Gospodine, onaj ko ovde dođe, taj pameti nema, tako da nema potrebe da trošite vreme uzaludno!” Doduše, široki osmeh je ublažio oštrinu izrečenog, što bi se reklo da sam upotrebila onoliko emocionalne inteligencije koliko je to bilo moguće posle onoliko dinarsko-deviznih analiza.

Jesu i kulturni jer gospodin proguta knedlu i reče: “Izvinite, na koji način ste čuli za nas? Mislim, moramo da popunimo neki formular, pa to moram da vas pitam. Preko televizije, reklama je u pitanju? Znate, reklama je jedno, nije baš sve tako kako izgleda na televiziji.”

I danas, posle toliko vremena ne mogu da se otmem utisku da neki ljudi i dalje misle da je reklama sve. Ako opet upotrebim onoliko emocionalne inteligencije koliko je to moguće kada pišem na ovu temu, napisaću da samoreklamiranje prelazi granice ukusa. Ako je ne upotrebim, napisaću da neki ljudi  beskrupulozno lažu. Nekad je mene sramota (?) kad pročitam šta drugi pišu o sebi, svojim uslugama, proizvodima ili dostignućima. Jer mali je ovo grad, u njemu sve se zna. I zna se da nije lako dobiti klijenta, ali ga je još teže zadržati. Super je da postoje inovativne procedure, uljudnost i kultura.  Al’ šta ćemo kad stignemo do suštine?

22 feb

Emocionalna inteligencija

Reč „emocija“ potiče od latinske reči „motere“ što znači „pomaknuti“, a emocije pomiču ljude na različite načine, na poslu kao i u svim drugim aspektima života.

Daniel Goleman je u svojoj knjizi „Emocionalna inteligencija”, istu definisao kao: “Skup emocionalnih veština koje nam omogućuju da odaberemo ispravan način upotrebe osećaja i nesvesnih, instinktivnih mehanizama u interakciji sa drugim ljudima, kao i u shvatanju i poboljšanju samoga sebe”. Emocionalna inteligencija se najčešće definiše kao sposobnost da razumemo sopstvena i tuđa osećanja, sposobnost njihovog razlikovanja, kao i korišćenja ovakvih informacija pri razmišljanju i planiranju sopstvenih aktivnosti. Emocionalna inteligencija je sposobnost da osetimo, razumemo i uspešno primenimo moć emocija kao izvora energije, informacija, kreativnosti, poverenja i bliskosti sa ljudima koji nas okružuju kako na poslu, tako i u privatnom životu.

Dok je inteligencija sposobnost da ovladamo informacijama i primenjujemo ih na zadatke u životu, emocionalna inteligencija podrazumeva sposobnost da razumemo emocije i primenimo ih na razumevanje životnoh situacija. Preciznije, emocionalna inteligencija može da se definiše kao sposobnost da sagledamo i izrazimo emocije, da koristimo emocije da bi olakšali razmišljanje, da razumemo emocije i nosimo se sa njima i da efektivno upravljamo sopstvenim emocijama i u odnosima sa drugima. Emocionalna inteligencija nam omogućava da budemo zadovoljniji sobom i da budemo zadovoljniji svetom oko sebe. U razvijenoj emocionalnoj inteligenciji sve se češće sagledava ključ ka boljem zdravlju, jačem doživljaju sreće i bliskosti, postavljanju jasnije vizije ličnih ciljeva, dosezanju većeg uspeha u poslu i životu uopšte, ostvarivanju viših ciljeva, osećanja ličnog zadovoljstva, postizanju liderstva u međuljudskim odnosima, unapređenju naše samosvesti, učenja, veće jasnoće u obavljanju svakodnevnih aktivnosti.

Emocionalni refleksi su uglavnom nesvesni, ali veoma snažni. Samosvest (introspekcija – gledanje ka unutra) pokreće sve ostale sposobnosti emocionalne inteligencije. Samosvest ili introspekcija nam omogućava da osvestimo gde smo trenutno, a gde želimo da budemo – šta su nam ciljevi, tako da sami, sopstvenim potencijalima i voljom možemo uticati na to kako bismo taj cilj i dostigli. Bez samosvesti, naše emocije nas mogu zavesti i okrenuti nas protiv nas samih, udaljiti od ciljeva, navesti nas da radimo ono što ne bismo želeli ili nas usmeriti na pogrešan put da postanemo onakvi kakvi zapravo ne želimo biti.

Samosvest je realna, tačna i dobro razvijena svest o sebi, jer ako ne poznajemo sebe i ako ne znamo precizno i jasno šta osećamo, kako ćemo onda znati koje su potrebe drugih ljudi i kako ćemo razumeti druge i shvatiti šta oni zapravo osećaju? Ova osobenost svesti podseća na ono što Frojd opisuje kao „sveprisutnu pažnju“.

Empatija nastaje kao oblik samosvesti; što bolje poznajemo sopstvene emocije, veštije ćemo iščitavati tuđa osećanja. Ta veština, da spoznamo kako se drugi oseća, ispoljava se kroz čitav poredak životnih umeća, od trgovine do menadžmenta, ljubavi i roditeljstva, do sažaljenja i političkih aktivnosti. Ljudi emocije retko izražavaju rečima. Osećanja se mnogo češće iskazuju drugim znakovima. Sposobnost da se „pročitaju“ neizgovoreni znakovi je ključ za predosećanje tuđih osećanja: ton u glasu, pokret, izraz lica… Kao što su reči „vid“ racionalnog uma, tako su nevebalni znakovi poruke emocionalnog mozga. Ako reči određene osobe nisu u saglasnosti sa tonom njenog glasa, pokretima ili drugim neverbalnim znakovima, emocionalna istina će se kriti u onome kako je ona nešto rekla, a ne u tome šta je rekla.

Aristotel