14 nov

Dokle smo došli sa komunikacijom

Sećate se onog fenomenalnog prikaza razvoja čoveka od pećinskog do savremenog? Slika se sastoji od nekoliko jednostavno nacrtanih čovečuljaka, počev od majmunolikog, čije je telo skroz savijeno, preko uspravnog, da bi na kraju, zbog načina života uz kompjutere, ponovo ušli u tu povijenu fazu.

 

Nešto slično se dešava i sa komunikacijom.

 

Davno, dok verbalna komunikacija još uvek nije bila dovoljno artikulisana, praljudi su imali istančan osećaj za neverbalnu, jer je to značilo biti ili ne biti. Morali su do perfekcije da razviju čitanje neverbalnih signala, jer ukoliko se neko pojavi na ulazu u pećinu ne pokazujući prazne dlanove, ode mu glava dok on nemuštim jezikom objasni korisniku iste da nije mislio ništa loše. Isto tako, nije smelo biti oklevanja ukoliko neko priđe pećini šunjajući se.

a-caveman-is-juggling-sticks-of-fire-while-two-joe-dator

Onda se jezik razvijao, a ljudi više nisu živeli u pećinama.

Kako stigosmo u 21. vek, i kako ljudi postaše obrazovaniji, verbalna komunikacija ponovo pada u senku neverbalne. Takve primere nalazimo na svakom koraku.

Eksperimenta radi – padne čovek obučen kao prosjak na sred ulice, niko ne želi da mu priđe i ukaže pomoć. Padne isti taj čovek obučen kao japi, svi slučajni prolaznici pritrčavaju i zaustavljaju vozila ne bi li ga što pre odvezli u bolnicu.

Na razgovoru za posao – pažnja ispitivača je usmerena prvenstveno na neverbalnu komunikaciju, jer su u CV-u i motivacionom pismu pročitali uglavnom sve što ih interesuje i na osnovu toga su kandidata i pozvali na intervju. Posao ne dobija onaj ko ima naveća znanja iz te oblasti, nego onaj ko je uspeo da ubedi predstavnike kompanije da je on najbolji izbor za njih. Ta kvalifikacija podrazumeva svašta nešto osim znanja, a sve to drugo što čini pretežni deo odluke, odnosi se na stav poslodavca. I tu ulazimo u polje neverbalne komunikacije. Možete da pričate i da pričate. Ako vam dozvole. :) To što ste izgovorili će pogoditi srca primaoca poruke koju ste želeli da prenesete samo ako je i onih 93% u skladu sa onim što ste rekli. Taj sklad se postiže bojom i visinom glasa, brzinom izgovorenih reči, držanjem tela, facijalnim ekspresijama i svim ostalim što čini neverbalnu komunikaciju.  „Govor tela“ mora biti u skladu sa ovih 7%, inače, ništa od posla.  Što je pozicija viša, toliko  se više obraća pažnja na to. Svojevremeno, kada sam aplicirala za neki posao, nakon obaveštenja da će nastaviti da traže adekvatnog kandidata, tj. da nisam zadovoljila, kao obrazloženje uz odluku su mi rekli da su svu pažnju fokusirali na „tonus kojim je moje biće zračilo“ i energiju koju je emitovalo dok sam pričala o nekim pozicijama na kojima sam radila. E pa, istine radi, tačno je da sam sa mnogo više energije pričala o nekim pozicijama koje se nisu gađale sa pozicijom koja je njima bila interesantna.

Primera ima bezbroj, a ja bih vam ponudila još jedan vezan za političare, kao lidere. Aristotel je davno otkrio da je čovek po prirodi politička životinja, a onda je prošlo mnogo vekova dok Mahatma Gandi nije glasno izgovorio da je politika umetnost varanja. I sad, ako priznamo sebi da smo ipak svi mi životinje/ice, i da je na čelu uvek onaj ko vrhunski vara, dolazimo do zaključka da većina životinjica u Americi na primer, nije prepoznala predatora ispred vrata.

A dvadeset prvi je vek!

I još samo jedno pitanje, koje je u stvari zapažanje, pre nego što okončam ovaj tekst o signalima koji govore više od reči:

Da li ste u skorašnje vreme videli političara, nekog političara, bilo kog političara, u bilo kojoj državi da pokazuje ispružene dlanove?

19 nov

Zvone zvona Noterdama

Neko je zapalio Rim, a ja gasim vatru i borim se bukvalno sa kompletnim arsenalom oružja. Čak i sebe iznenadim kad izvučem neko skriveno, koje nisam ni znala da posedujem.

Odmah da kažem da pljuckavac ne koristim. Sve jasno. Čemu?

Spavam. Zadovoljna njegovim performansama. Često je u upotrebi jer retko izneveri.

Kuvam. Taj puškomitraljez odlično radi posao. Al’ ne mogu po ceo dan da kuvam. Neće ovi moji da jedu.

Biram društvo. Ovo hemijsko oružje je gotovo savršeno. Al’ i društvo nekad mora da se odmori i da ode kući.

Ignorišem. To ponekad može da pomogne. Al’ čujem jer nisam gluva. I imam još jedan dodatni problem. Čak i kada mi se čini da sam fokusurana na jednu stvar, recimo kuvanje, to mi ne smeta da uhvatim najmanje još pet paralelnih dešavanja. I mogu da učestvujem u pet razgovora. Al’ neću.

Ćutim. I to oružje ima ograničeno dejstvo, jer često zna da zakaže. Ume da bude od koristi kada se borim protiv notorno glupih pojava, ljudi, dešavanja. I uvek obećam sebi da ću da ćutim. I hoću. I onda se desi nešto i ispadne da sam nekome brknula prst u oko. Pa mi baš lepo.

Bežim. Kačim muziku i stare slike na društvene mreže. Dobijam lajkove. Neki kažu da je sve to slatko, a onda novim statusom sve to uprskaju. Nepouzdano potpuno.

Zaledim se. Računam, sigurno će proći. Ili ću pronaći način da mu se oduprem. Ili, relativizujem. Propustim kroz večnost i kosmos. Kao, mora da nije tako strašno. Sutra će to biti smešno, a tek za deset godina! Ihaaa!

E, baš u tome je stvar. Ja to tako, sve deset, pa deset, pa pedeset.

Kojih deset godina da izaberem, milosnu vam majku hegemonističku?! Ma kojih deset da se setim?!!

Onih kada nisam mogla da kupim mleko za bebe? Sve ok. Preživeli su.

Ili onih kada sam čekala u redu za vizu da vidim Veneciju? Opušteno, dobih je.

Ili onih kad ne odoh u Ameriku? Ma u redu je. Nisam donela dokaz da imam decu. A i ne bih ja izdržala bez cigara toliki put.

Ili onih kad odoh u Pariz? Imperija, vidi se. Treba sve to sačuvati od onih od kojih ste oteli. I nije lako. Razumem i žao mi je.

I iskreno sažaljevam sve nas, i naše male životiće dok vi duvate u ratne trube. Znam da je teško obratiti pažnju na detalje kada ste jako visoko ili kada je nešto baš veliko. Ali evo jednog na slici iz Versaja.

Detalj