Mnogi znaju (ili se prave da znaju), ali nije ni neznatan broj onih koji otvoreno kažu da su nešto načuli, ali nikako da shvate šta je to coaching. Sudije, profesori, advokati, doktori… klimaju glavom dok pričam, podržavaju ideju, govore „da je to super stvar“ i „da je sreće da to njima neko organizuje na poslu“…

Pa sam nešto mislila… da ponešto nekada napišem… što će vam zaokružiti i upotpuniti sliku o coachingu.

Coaching je prirodni deo života i kao takav, postoji koliko sama ljudska rasa. Još od  najranijih dana ljudske istorije, stariji ili iskusniji pripadnici zajednice uče mlađe kako se lovi, kuva ili slika na zidovima pećina, kako bi i oni postali uspešni i priznati članovi plemena ili zajednice u celini. Ova vrsta praktične veštine vezane za podučavanje i dalje postoji u većini društava, do danas. Međutim, prvi pisani trag o sofisticiranom obliku rada sa ljudima, čiji je cilj bolje razumevanje ili svesnost, može se naći u najranijim radovima filozofije i religije, a prve prave coaching studije možemo pronaći u Ezopovim basnama.

Iako postoji od praistorije, W. Timothy Gallwey se smatra začetnikom ove nove discipline. On je napisao nekoliko knjiga koje su ustanovile novu metodologiju kako za lični,  tako i za profesionalni razvoj i izvrsnost na mnogim poljima, što on naziva “Unutrašnja igra”. Pedagog sa Harvarda i teniski stručnjak je prvi predstavio sveobuhvatni metod podučavanja koji se može primeniti u mnogim situacijama. Suština njegovog pristupa se ogleda u tome da u svakom ljudskom nastojanju postoje dve sfere angažovanosti: spoljašnja i unutrašnja. Spoljašnja igra se odigrava na spoljnim arenama da bi se prevazišle prepreke i postigao eksterni cilj. Unutrašnja igra se odvija u umu igrača, a prepreke su: strah, sumnja u sebe, poremećaji u percepciji, ograničenja i pretpostavke.  Unutrašnja igra se igra da bi se prevazišle samonametnute prepreke koje sprečavaju pojedinca ili tim da ostvari svoj pun potencijal.

Ne postoji jasna slika o tome kada je coaching počeo da se upotrebljava u svrhe poboljšanja performansi i za razvitak potencijala viših menadžera, ali se smatra da su koreni u drugoj polovini prošlog veka, naravno u to vreme – pod okriljem konsaltinga ili savetovanja. Mnogi konsultanti, treneri i drugi srodni stručnjaci tvrde da su primenjivali coaching pre nego što su svoje usluge nazvali tim imenom. Većina ljudi se slaže, da je pod punim imenom počeo da se primenjuje u kasnim 1980-im ili ranim 1990-im. To razdoblje je uopšteno govoreći, vreme koje se vezuje za coaching. U njegovim ranim godinama, coachingu se često pribegavalo kada bi postalo očigledno da menadžerima nedostaju specifična veština, na primer, nisu u stanju da održe dobar govor na televiziji ili pred velikim grupama. Coach se takođe često pozivao iz razloga loših međuljudskih odnosa između članova tima ili su menadžeri imali probleme na „ličnom planu“ koji su im ugrožavali karijeru, zdravlje ili porodicu. Sve ove situacije obično je pokrivala aura tajne, a postojala je želja da tako i ostane. I ne samo to, tajna se proširila i na angažovanje coach-a.

Nastaviće se…