01 dec

Gatanje kao life style

k

Ne znam kada sam poslednji put videla da neko obrće šolju posle popijene kafe. Ne sećam se kada sam i ja sa time prestala.

Kada smo prestali da verujemo u dobra proročanstva?

Kažem dobra, jer, obično su majke, tetke, babe ili komšinice bile zadužene za tu društvenu igru, a one su bile naše dobre vile. I prve  mentorke koje je nam je sudbina dodelila, koje su  nas osnaživale svojom ljubavlju. Kada smo bile jako male, pričale su nam priče o kraljevstvima, zmajevima i princezama, a kasnije su te priče zamenile gledanjem u šolju. Tada su nam njihove priče iz šolje izazivale tihu sreću i stidljivu nadu da ćemo nekoga sresti na autobuskoj stanici, položiti ispit, ili nešto drugo, malo a veliko, što mi je sada toliko daleko da ga se ni uz poveliki trud ne mogu setiti.

Stvarno, zašto smo prestali da gledamo u šolju?

Mislim da jednostavan odgovor ne postoji. Možda… kada smo odrasli. Ali nije. Taj mali ženski kružok  konspirativnog druženja u iščekivanju nečega lepog što će se desiti, nije privilegija samo lakovernih. To je povlastica bezbrižnih i onih pred kojima je sve vreme ovog sveta. To je blagodet društava koja nemaju tržne centre. To je verovanje da je to nešto veliko i bitno, što nas čeka, tik iza ugla, samo što nije. Jer da nije tako, zar bi se pojavio baš ovaj ili onaj simbol koji to potvrđuje?

Ohrabrene takvim uveravanjima, bile bi spremne za glavnu želju. Ona se zamišljala ubadanjem domalog prsta u talog kafe. Najveće razočarenje koje ste povodom celog tog rituala mogli doživeti je da se želja nije dovoljno dobro ocrtala. Ali to se gotovo nikada nije dešavalo.

Naše mame, komšinice i bake su bile dobrog srca i još bolje intuicije, pa im je i za najneverovatniju priču, bilo dovoljno da vide sjaj u našim očima.

Ako bi neka i pomislila da joj se želja neće ostvariti, one bi još upornije nastojale da joj  prikažu predviđajući smisao nasumice poređanih crnih čestica kafe, kao nepobitni dokaz  pobede ili uspeha. Onda ona koja je bila nesigurna oko ostvarenja svoje želje, više ne sumnja u sebe, i počne da veruje da je cilj dostižan, koliko god visoko bio.

I šta se onda desilo?

Onda su stigla pravila. Nemojte okretati šolju ovako ili onako. Morate je prekrstiti tri puta kada je okrenete. Mora da se hukne u šolju da bi se ostvarila želja. Mogu se zamišljati želje i unutra i spolja šolje…

Pravila su se sustizala i množila, a čini mi se da je baš tada, nekako, gledanje u šolju  počelo da posustaje. Mame, bake i komšinice kažu da su zaboravile da gledaju u šolju.

Zašto?

Zato što mi više nismo imale vremena. Jurile smo na posao, a posle posla, sa decom u tržni centar. Nekada bi i tamo sele da predahnemo, i istini za volju, nismo se ni upola tako ušuškano i sigurno osećale kao nekad uz šoljicu kafe.

 

01 sep

Lekoviti Bukovski

deea7ec4243e12f750e66aa313e34f41-1280x720

Bukovski je sa 49 godina napustio posao od 9 do 5 i postao pisac. Ovo je njegovo pismo koje je napisao jedinom čoveku koji je u tom trenutku verovao u njega.

„Zdravo, Džone. Hvala ti na dobrom pismu. Nije loše ponekad se prisetiti kako je sve započelo. Znaš odakle sam došao. Čak i ljudi koji su o tome pokušali da pišu ili snime filmove, nisu to uspeli da prenesu. Nazivaju to poslom „od 9 do 5″. Nikad nije od 9 do 5, nema besplatnih pauza za ručak na takvim mestima. Šta više, na većini takvih mesta izbegavaš pauze da bi zadržao posao. A tu je i prekovremeno i u knjigama im nikad ne polazi za rukom da opišu prekovremeno i to da, požališ li se na to, uvek postoji neki naivniji čovek koji će doći na tvoje mesto. Znaš moju staru izreku: Ropstvo nikad nije iskorenjeno, samo se proširilo na druge rase. Ono što najviše boli jeste postepeno propadanje ljudskosti onih koji zadržavaju poslove koje ne žele, jer se boje da je alternativa mnogo gora. Ljudi se jednostavno isprazne. Postaju tela u kojima se nalazi preplašeni i poslušni um. Boja napusti oko. Glas postaje ružan. I telo. I kosa. I nokti. Cipele. Sve postaje ružno.

Kao mladić nisam mogao da verujem da bi ljudi mogli da daju živote pod takvim okolnostima. Kao starac, još uvek ne verujem. Zašto to rade? Zbog seksa? TV-a? Automobila koji isplaćuju u mesečnim ratama? Zbog dece? Dece koja će raditi isto što i oni?

Ranije, kad sam bio mlad i seljakao se s posla na posao, bio sam naivan i pokušao da razgovaram sa radnicima:

Hej, šef u svakom trenutku može da uđe i sve nas otpusti. Samo tako. Nije li vam to jasno?

Samo bi buljili u mene. Predstavljao sam nešto o čemu nisu želeli da razmišljaju. U današnjoj industriji postoje masovna otpuštanja. Stotine gube poslove i njihova su lica u čudu. Govore: Dao sam 35 godina života, to nije u redu, ne znam šta da radim…

Nikada robove ne plaćaju dovoljno da bi bili slobodni. Daju im samo toliko da ostanu u životu i vrate se na posao. Ja sam to zapazio. Zašto nisu i oni? Klupa u parku ili opijanje u barovima činilo mi se podjednako dobro. Zašto tamo ne otići pre nego što me oni tamo pošalju? Zašto čekati?

S gađenjem sam pisao protiv svega toga, bilo je olakšanje izbaciti sve to iz sebe. I sad kad sam tu, takozvani profesionalni pisac, nakon što sam potraćio 50 godina života, otkrio sam da postoje i druga gađenja.

Sećam se kad sam radio u jednoj fabrici, jedan od kolega je rekao: Nikad neću biti slobodan.

Jedan od šefova upravo je prolazio pored nas (zvao se Mori) i ispustio slasni osmeh, uživajući u činjenici da je njegov kolega zarobljen do kraja života.

Imao sam sreću da napustim jedno takvo mesto, bez obzira na to koliko mi je trebalo, i to me je ispunilo takvom radošću. Pišem to starog uma i starog tela, iza mene su vremena kada bi većina muškaraca dopustila samima sebi da nastave s takvim stvarima, ali budući da sam počeo kasno, dugujem samom sebi da nastavim.

A kad reči počnu da nestaju i kad će morati da mi pomognu da se uspenjem uz stepenice i više ne budem u stanju da razlikujem pticu od spajalice, i dalje će nešto u meni pamtiti osećaj na koji način sam prošao kroz ubistvo, nered i muku i domogao se barem plemenitog načina da umrem.

To što niste u potpunosti potraćili život čini se kao vredno dostignuće, barem što se mene tiče.

Tvoj Hank“

14 nov

Dokle smo došli sa komunikacijom

Sećate se onog fenomenalnog prikaza razvoja čoveka od pećinskog do savremenog? Slika se sastoji od nekoliko jednostavno nacrtanih čovečuljaka, počev od majmunolikog, čije je telo skroz savijeno, preko uspravnog, da bi na kraju, zbog načina života uz kompjutere, ponovo ušli u tu povijenu fazu.

 

Nešto slično se dešava i sa komunikacijom.

 

Davno, dok verbalna komunikacija još uvek nije bila dovoljno artikulisana, praljudi su imali istančan osećaj za neverbalnu, jer je to značilo biti ili ne biti. Morali su do perfekcije da razviju čitanje neverbalnih signala, jer ukoliko se neko pojavi na ulazu u pećinu ne pokazujući prazne dlanove, ode mu glava dok on nemuštim jezikom objasni korisniku iste da nije mislio ništa loše. Isto tako, nije smelo biti oklevanja ukoliko neko priđe pećini šunjajući se.

a-caveman-is-juggling-sticks-of-fire-while-two-joe-dator

Onda se jezik razvijao, a ljudi više nisu živeli u pećinama.

Kako stigosmo u 21. vek, i kako ljudi postaše obrazovaniji, verbalna komunikacija ponovo pada u senku neverbalne. Takve primere nalazimo na svakom koraku.

Eksperimenta radi – padne čovek obučen kao prosjak na sred ulice, niko ne želi da mu priđe i ukaže pomoć. Padne isti taj čovek obučen kao japi, svi slučajni prolaznici pritrčavaju i zaustavljaju vozila ne bi li ga što pre odvezli u bolnicu.

Na razgovoru za posao – pažnja ispitivača je usmerena prvenstveno na neverbalnu komunikaciju, jer su u CV-u i motivacionom pismu pročitali uglavnom sve što ih interesuje i na osnovu toga su kandidata i pozvali na intervju. Posao ne dobija onaj ko ima naveća znanja iz te oblasti, nego onaj ko je uspeo da ubedi predstavnike kompanije da je on najbolji izbor za njih. Ta kvalifikacija podrazumeva svašta nešto osim znanja, a sve to drugo što čini pretežni deo odluke, odnosi se na stav poslodavca. I tu ulazimo u polje neverbalne komunikacije. Možete da pričate i da pričate. Ako vam dozvole. :) To što ste izgovorili će pogoditi srca primaoca poruke koju ste želeli da prenesete samo ako je i onih 93% u skladu sa onim što ste rekli. Taj sklad se postiže bojom i visinom glasa, brzinom izgovorenih reči, držanjem tela, facijalnim ekspresijama i svim ostalim što čini neverbalnu komunikaciju.  „Govor tela“ mora biti u skladu sa ovih 7%, inače, ništa od posla.  Što je pozicija viša, toliko  se više obraća pažnja na to. Svojevremeno, kada sam aplicirala za neki posao, nakon obaveštenja da će nastaviti da traže adekvatnog kandidata, tj. da nisam zadovoljila, kao obrazloženje uz odluku su mi rekli da su svu pažnju fokusirali na „tonus kojim je moje biće zračilo“ i energiju koju je emitovalo dok sam pričala o nekim pozicijama na kojima sam radila. E pa, istine radi, tačno je da sam sa mnogo više energije pričala o nekim pozicijama koje se nisu gađale sa pozicijom koja je njima bila interesantna.

Primera ima bezbroj, a ja bih vam ponudila još jedan vezan za političare, kao lidere. Aristotel je davno otkrio da je čovek po prirodi politička životinja, a onda je prošlo mnogo vekova dok Mahatma Gandi nije glasno izgovorio da je politika umetnost varanja. I sad, ako priznamo sebi da smo ipak svi mi životinje/ice, i da je na čelu uvek onaj ko vrhunski vara, dolazimo do zaključka da većina životinjica u Americi na primer, nije prepoznala predatora ispred vrata.

A dvadeset prvi je vek!

I još samo jedno pitanje, koje je u stvari zapažanje, pre nego što okončam ovaj tekst o signalima koji govore više od reči:

Da li ste u skorašnje vreme videli političara, nekog političara, bilo kog političara, u bilo kojoj državi da pokazuje ispružene dlanove?

11 sep

Promotivna radionica u Nišu

Tog dana u Nišu su otvoreni pedeset četvrti Filmski susreti, a ja sam u Hotelu Sole održala prvu promotivnu radionicu

COACHING – VEŠTINA LIDERA

nis2

 

Moja želja je bila da Nišlijama približim coaching, da im objasnim da je to metodologija koja pomaže da se osoba razvije na ličnom i profesionalnom planu pri čemu ostvaruje  individualno zadovoljstvo i balans, uz postizanje vrhunskih rezultata u privatnom i društvenom okruženju.

Coaching nije „zabava za dokone domaćice“, niti ispovedaonica, kako ga neki doživljavaju zbog nestručnosti osoba koje su samoproklamovani coach-evi. Tako koncipirane coaching sesije su verovatno prijatno iskustvo za klijenta, ali to ne donosi rezultate. Pravi coaching je  uvek usmeren na akciju i rezultate koji su merljivi, bilo da su u pitanju ostvareni finansijski rezultati, kreiranje vizije, rad na određenim veštinama ili definisanje prioriteta.

Moj utisak je bio da nikada, ali nikada nisam imala tako širok dijapazon učesnika – od studenata, do univerzitetskih profesora. U skladu sa tim su bila i interesovanja i pitanja, a to je dalo sjajnu energiju celoj radionici. A kako je moglo da bude drugačije u Nišu? :)

A evo i njihovih utisaka:

“Vaše predavanje u Nišu u hotelu Sole, bilo je odlično.” Radivoj Kočić, profesor Medicinskog fakulteta Univerzitet u Nišu.

“Radionica je bila korisna. Lično mi se sviđa što je radionica jer više volim uključenost svih, nego samo predavanje. Najviše mi se svideo deo sa testom. Nakon njega iz dana u dan primećujem kako stres i umor naglašavaju neke od mojih crta ličnosti, te to isto pokušavam i da korijugujem, ukoliko mi se ne svidi. Takve samospoznajne stvari su meni jako vredne. Srećna sam što sam bila deo toga.” Ivana Kostić, doktor u Kliničkom centru Niš

“Radionica na kojoj smo bili pod mentorstvom Snežane Videnović, otkrila je nov ugao gledanja na naše potencijale ali i limite koje ćemo sada lakše generisati u novu snagu razvoja ličnog, mentalnog i profesionalnog napretka. U prijatnoj atmosferi samo jedne radionice naučili smo i da lakše prepoznamopotencijale drugih ljudi, kojima možemo i sami pomoći ukoliko žele sa nama da napreduju. Hvala na prilici da postanem bolja i dođite nam opet u Niš!”  Marina Kostić, pomoćnik gradonačelnika Grada Niša

„Snežana, hvala Vam još jednom na divno provedenom vremenu, prijatnom ambijentu i još prijatnijem društvu. Naravno Vašem iscrpnom pojašnjenju na prvom mestu i pomoći oko spoznaje mojih mogućnosti i želji da se uz Vašu pomoć nadogradim i otklonim kočnice ka daljem napredovanju u karijeri. Divni ste i prijatni kao osoba i kao predavač.“ Biljana Mitrović, Dunav osiguranje

„Utisak sa predavanja je fenomenalan. Najzad da čujemo nešto o koučingu od osobe koja je pozvana da o tome priča, a ne da me neki prodavci pozivaju telefonom, a da nemaju odgovore na moja pitanja. Naročito mi je značajno to što sam naučila da odvojim žito od kukolja i što sam shvatila šta je coaching.“ Jovana Perović, Leoni

„Ja sam uvek za edukaciju a ova mi se naročito svidela. Pošto sam ugostitelj, znam da je obuka važna za biznis. U ovom konkurentnom biznisu, prednost  će imati onaj ko ima pravi tim, a on se pravi stalnim treningom osoblja. Hvala na ovom divnom iskustvu.“ Marjan Stavrić, ugostitelj

12 jul

Nešto kao bajka

Narodna pripovetka „Sve, sve, ali zanat“ koju je napisao Vuk Karadžić u Beču, ovih dana mi se vrzma po pameti. Nisam mogla da je prizovem u sećanje u celosti, ali me je nekoliko aktuelnih situacija nateralo da utvrdim znanje, tj. da je ponovo pročitam. I kao što to obično biva, svašta čovek ima da nauči iz tih narodnih umotvorina.

Pripovetku je Vuk Kardžić objavio 1821. godine, a cenim da je nastala iz narodnih predanja koja datiraju makar jedan vek unazad. Znači, može biti i srednji vek.

95808af1af9b9bcbeaa5762fe8c88648

 

 

Međutim, u njoj se slavi i veliča rad, što je univerzalna vrednost i važi i u 21. veku. Posebno se ističe da je poznavanje zanata veoma bitno za rešavanje socio-ekonomskih problema svakog čoveka, pa da se pozabavimo time i da izvučemo glavne crtice:

  • Zamislite da ste moćni, uspešni, ugledni, bogati i da bezbrižno šetate sa porodicom po obali srećni i spokojni, jer ste car.
  • Ali, vremenske prilike su nepredvidive, i odjednom krenu bure i oluje koje vas oduvaju u nepoznato carstvo u kome niko ne zna da ste car, jer tamo ima neki drugi car.
  • Onda vi shvatite da vam to ništa ne vredi što ste car i da ne možete da prehranite porodicu jer ništa ne znate da radite, već jedino da čuvate goveda.
  • Zato odlučite da nećete dozvoliti da se vaša ćerka uda za nekog ko ne zna zanat, čak i ako je on carev sin, jer ne želite da bilo ko u vašoj porodici doživi istu sudbinu.
  • Carević nauči zanat i vi svi zajedno živite srećno do kraja života.

Dakle, kroz celu pripovetku se provlači ideja o tome da je zanat vredniji od zlata, a u tržišnim uslovima koji su na našim prostorima dominantni više od 10 godina, postaje zlatno pravilo.

Sad pišemo malo drugačiju pripovetku:

  • Zamislite da imate silne škole, diplome i setifikate i da mislite da ste car, jer ste sve uradili što je bilo do vas da to i postanete.
  • Onda odjednom shvatite da je neka oluja oduvala vaše carstvo i da se nalazite u nekoj zemlji u kojoj niko ne prepoznaje da ste car, iako ste vi, realno, car.
  • Ali, pošto i car mora da jede, vi nemate izbora i postajete govedar ako se neko sažali na vas i da vam da posao.
  • Zato odlučite da naučite zanat i odete u to drugo carstvo gde će prepoznati da ste car.
  • Tako ste živeli srećno do kraja života.

Illustration of beautiful princess and prince on wight background. Vector illustration.