22 okt

Pravi lider

Svako od nas još kao dete je imao nekoga na koga je želeo da se ugleda, da bude baš kao on kada poraste. Imali smo uzore kojima smo se divili – sportiste, pevače, glumce… Kako je vreme prolazilo, tako smo menjali interesovanja, pa su se menjali i uzori, ali neki ljudi, neke vrednosti, ostaju nepromenjive veličine. Traju generacijama.
Prezime Novaković je u Baru i okolini svima poznato. Deda je bio vozač autobusa, ali omiljen čovek čije se anegdote prepričavaju i dan danas. Otac isto, a sin… E, sin je posebna priča. Da počnemo od nadimka, jer on o čoveku najviše govori. Sin ima nadimak Cakan, a nije filmska zvezda. Zovu ga i Brat iako im on to nije. I za jedno o drugo postoji objašnjenje, ali doćićemo i do toga.

 

22405364_1953211124934498_555489196504023051_nPredstavljam vam Radomira Cakana Novakovića. Ovo je priča o jednom netipičnom lideru, o lideru koji izaziva osmeh na licima ljudi gde god se pojavi, jer svojim delima pokazuje šta je to biti pravi lider koji radi za dobrobit svih.

Za njega kažu da je najbolji i najpopularniji lider u regionu. Tako kažu jer ga ne poznaju i ne znaju da je on sve to i mnogo više i van regionalnih granica. Pokušajte da se setite nekog vlasnika kompanije koji je najbolje radnike nagrađivao luksuznim putovanjima na Bahame i Sejšele ili ih slao na krstarenja Mediteranom. Dobro, možda ima. Ali ima li nekoga ko je pored toga redovno stipendirao studente slabog materijalnog stanja? Ili im kupovao nove automobile? Ili pokušao i najčešće uspeo da pomogne svima koji su mu se obratili i zatražili pomoć? E, sve to zajedno u jednom čoveku, toga nema, ili bar meni nije poznato.
Ne znam da li ste do sada imali priliku da upoznate pravog lidera. Ja sam upoznala mnogo njih koji su sjajni u teoriji i/ili imaju po neku od liderskih osobina. Bilo ih je koji imaju viziju, preuzimaju rizike i odgovornost, ali pravi lider je neko ko nam pomaže da prevaziđemo sopstveni sebičluk, slabost i strah i podstiče nas da radimo bolje nego što bismo sami radili. Pravi lider nas inspiriše da činimo dela za koja iskreno verujemo da su dobra i koja želimo da činimo, ali nismo u stanju da se sami pokrenemo.22751424_1908874482461056_376494442_o (1)

Prihvatanje odgovornosti nedvojiv je deo liderske uloge. Kao vođa, on je snosio odgovornost za sve što je njegova firma uradila – a onda se ta odgovornost proširila i na društvenu zajednicu. Jer, pravi lider je nesebičan. On će učiniti sve što je u njegovoj moći da i drugima bude dobro, da dosegnu svoj maksimum.

liderstvo i učenjeUčenje je takođe sastavni deo uloge vođe, i kad smo se upoznali, prvo što mi je Cakan rekao bilo je – ja od vas mogu da naučim puno, ali i vi od mene. I to je tačno. Naučila sam kako se postaje najpopularnija politička ličnost u multikulturalnoj sredini opterećenom mnogim teretima iz prošlosti, kako treba da rukuješ upravljačem ako voziš ljutu mašinu i nalaziš se na jako prometnom auto putu i još mnogo toga.
Pre svega, naučila sam da pravi lideri vole promene, uvek imaju vremena da saslušaju ljude i da nikad ne daju lažna obećanja. To je kredibilitet koji se prepoznaje. I koji traje.

15 okt

Neverbalna komunikacija i advokati

Ništa vam novo neću otkriti ako vam kažem da je neverbalna komunikacija često ključ uspeha u biznisu bilo koje vrste. Uostalom, ako nas je neverbalna komunikacija održala, a jeste, šta je onda neki biznis u poređenju sa fizičkom egzistencijom?

glass-ball-dl

Da bi dokazala svoju tvrdnju, ’ajde da se vratimo x hiljada godina u prošlost. Naši preci su morali da znaju dobro da čitaju neverbalnu komunikaciju da bi opstali, jer verbalne nije bilo. Nije isto kada vašoj pećini prilazi pračovek sa ispruženim rukama kao kad da prilazi sa rukama iza leđa, a u jednoj nosi toljagu.
Sad bi mogli da se vratimo x hiljada godina u sadašnje vreme. Radnja se dešava u sudnici. Glavnih glumaca je nekoliko: sudija predsednik veća, sudija izvestilac, dve stranke sa po dva advokata. Sporednih ima sasvim dovoljno za dinamičnu atmosferu.

Advokat jedne stranke u sporu, koga ćemo zvati naš advokat, pošto je specijalista neverbalne komunikacije, polako počinje da shvata da sve vodi na vodenicu suprotne strane. Sluša sudiju izvestioca, pogleda predsedavajućeg… ništa ne liči na dobro. Predsednik veća pokušava da sakrije pogled pun prezira, nezainteresovanosti za njegove argumente, ljutnje, prezira, odbijanja i omalovažavanja. Sve te nijanse u emocijama je naš advokat uspeo da oseti. Shvata da nema šta da izgubi i jedino što može je da zaigra na kartu napada.

Ulazi u oštru polemiku. Sudija izvestilac pokušava da ga diskvalifikuje. Naš advokat se obraća predsedavajućem. Predsedavajući prihvata izazov. Sudija izvestilac pokušava da obuzda predsedavajućeg. Predsedavajući počinje da priča i ono što ne bi trebao. Sudija izvestilac moli predsedavajućeg da se uzdrži. Advokat suprotne strane se zabio u mišju rupu. Predsedavajući se ne uzdržava, već prihvata komunikaciju. A onda je saslušao i argumente.
Naš advokat je pobedio u sporu.

Videli ste, sve je veoma jednostavno. Proceniš stav, proceniš snagu, proceniš šta možeš da izgubiš i doneseš odluku. Isto kao i pećinski čovek.

08 okt

It’s not about you, it’ about your message

Stručnjaci za javni govor kažu:“It’s not about you, it’ about your message“.

Da, ali!
Nedavno sam imala coaching sa klijentom koji oseća nelagodnost na sastancima, kada treba da se obrati nekom manjem skupu, ili da održi prezentaciju, ili… dalje se ne usuđuje ni da zamišlja… nedaj bože neke konferencije ili seminara kada bi bilo neophodno da održi javni govor pred nepoznatom publikom.

Kaže, iako ne oseća tremu pred obraćanje, tokom govora počinje da crveni, postaje svestan svog crvenila, oseća nervozu zbog toga, misli da to svi TO vide i da samo o tome razmišljaju, a ne o onome što on želi da kaže, osećaj očaja ga preplavljuje, a sve to rezultira izbegavanjem držanja javnih govora.

To bi možda i bila korektna taktika za preživljavanje, da naš klijent nije menadžer koji ne može da izbegne držanje govora. Da i ne pominjemo da je to neophodna veština za napredovanje, posebno u multinacionalnim kompanijama.

I vođena tom asocijacijom, setih se govora koji sam imala priliku da slušam pre mnogo godina. Kompaniju u kojoj sam radila kupio je stani vlasnik. Sa njim dođoše novi direktori. Među njima i naša, koja nam odmah po dolasku održa govor. Evo kako je to izgledalo.

U najveću kancelariju energično je uletela žena pred penziju, sa svim fizičkim karakteristikama žene koja je odavno u penziji i koju boli uvo za ceo svet, jer kopa kukuruz negde na selu gde je niko nikada neće sresti.

Na sebi je imala najlonsku bluzu i nije imala brushalter. A pošto je bila jako energična, sve se na njoj treslo. Ne sećam se suknje, ali se sećam da se i tu treslo. Pričala je nešto ali sam sve zaboravila, u stvari nisam ni čula od šoka.

I sad, šta je poruka? Da li samo ono što smo rekli ili sve ukupno?women-1507377724011-3332

Ipak je all about us.

Dobro, ova sobarica na slici je malo preterala sa pripremom. :)

01 okt

Čemu nas uče Spartanci?

Stigla jesen, a slike sa letovanja ne samo što nisu izbledele, već su još upadljivijih boja nego što su bile dok je bilo sunca, što nije ni čudo, s obzirom da je moje letovanje, ove godine, obilovalo brojnim obilascima znamenitosti Atinske regije i Peloponeza.
saMoram priznati da se nikada nisam tako detaljno pripremala za neko putovanje. Sve, baš sve što je moglo da se istraži na internetu bilo je prikupljeno i stavljeno u prtljag. A kako i ne bi, kad je taj deo Grčke koncetracija istorije i kulture modernog sveta na nekoliko stotina kilometara.
Ne, neću se usuditi da vam prepričavam istoriju. Nije mi namera ni da vam prenosim moje utiske sa letovanja. Znam da to mora da se doživi. Moja namera je da onako lako, ovlaš povučem paralelu između Antičke Grčke i coachinga.
Coaching i Antička Grčka filozofija imaju isti cilj, da pomognu čoveku da postane najbolja verzija sebe, da ispuni svoj potencijal i da pronađe sreću. I jedni i drugi vode do jezera direktnog iskustva koji leži unutar nas da bi se video odraz našeg pravog lica. Drevni grčki filozofi bavili su se uticajem egzistencije na uspostavljanje osećaja svrhe u životu i verovali su da nas naša sposobnost izbora čini odgovornim za sopstvene akcije i stanja. Imali su puno škola razmišljanja koje su vodili čuveni filozofi. Sokrat je zagovarao samosaznanje kao put do sreće i sve je dovodio u pitanje. Platonova alegorija pećine uticala je na zapadni svet verovanjem da se sreća nalazi u pronalaženju dubljeg značenja. Aristotel je verovao u sreću, a njegova „eudaimonia“ predstavlja čovekovu racionalnu aktivnost u skladu sa moralnim vrlinama tokom celog života. Epikurejci su verovali u postizanje sreće kroz uživanje u jednostavnim zadovoljstvima. Stoici su verovali da mogu postati srećni ukoliko budu objektivni i razumni.

eSve ovo navodi na zaključak da je mogućnost filozofskih rasprava i držanje ubedljivih govora bila visoko cenjena veština u društvu, a formalna obuka u govorništvu i logici bilo je „must have“ za one koji su mogli to sebi da priušte.
I sad, dok ovo čitate, vi mislite, baš lepo što me je podsetila na gradivo iz srednje škole. :-)

Greška. Najbolje čuvam za kraj.

Ono što sam na letovanju otkrila, a što bi moglo biti i vama zanimljivo, je Lakonski jezik.

Stanovnici drevnog grada Sparte (koji se često nazivaju Lakonijanci, zbog naziva regiona u kojem je glavni grad bio Sparta) činili su izuzetak od tipične grčke opsednutosti jezikom i govorništvom.

Spartanci se pamte ne samo zbog svoje hrabrosti u Peloponeskim ratovima, skromnosti i jednostavnosti, već zbog njihovog jezgrovitog govora, koji je je bio toliko poseban, da taj govor zovemo „lakonski“. Oni su rečima ukinuli svu fleksibilnost, tako da su one postale čelične i oštre kako bi probile razumevanje slušalaca. Njihov jezik je davao prednost pitanjima i tišini. „(Grčki istoričar Plutarh AD 46 – AD 120)
Od Spartanaca se očekivalo da budu muškarci od nekoliko reči i da se drže suštine. Osećali su da je moć ne samo u onome što je rečeno već u onome što nije izrečeno. Na primer, nakon što je osvojio veliki deo Grčke, kralj Filip II Makedon je poslao poruku Sparti: „Savetujemo vam da se odmah predate, jer ako moja vojska bude morala da napadne Lakoniju, uništiće vam useve, ubiti ljude i porobiće vas“.
Odgovor Sparte osvajaču je bila jedna reč: „Ako“

Šta možemo naučiti od Spartanaca?

Naš izazov je da u coachingu koristimo što manje reči, kako bi omogućili brzo napredovanje u učenju. Kao i u Sparti, coachingom se brzo dolazi do samosaznavanja. Kratko i suštinsko izražavanje je veoma važno ako želimo da se čujemo i razumemo.
Kao i Spartanci, iskusan coach će znati šta i kako da sluša. Slušanje koje dolazi iz raznih čula je prvi korak u posmatranju druge osobe, a ono se dešava prebacivanjem pažnje sa razumevanja sadržaja na :
• Energiju koju osoba pokazuje i kako se ona menja tokom razgovora;
• Uverenja koja nose u sebi;
• Vrednosti koje pokazuju;
• Emocije koje okružuju sadržaj onoga što govore;
• Naznake ličnosti koje se otkrivaju iz onoga što govore;
• Atmosferu koja je prisutna dok govore;
• Informacije koje pruža govor tela.

agsI ono što je možda najvažnije, iskusan coach će naučiti od Spartanaca i negovati kao retku veštinu:

  • kad je vreme da nešto kaže,
  • ili da ne kaže
  • a ne samo šta da kaže.
27 avg

Priča o slonu

Pre priče, prvo da vas upoznam sa nekim važnim karakteristikama slonova.

wallup-353182Oni su najveće kopnene životinje. Znači, ne nedostaje im dominacija, snaga, moć. Iz tog razloga valjda i nemaju prirodnog predatora, osim ako su mladunci ili bolesni. Izuzetno su osetljivi, što dokazuje i jedna fizička osobenost. Slonova surla je dovoljno osetljiva da ubere samo jednu travku i dovoljno snažna da otkine granu sa drveta. Mozak slona je veći od mozga bilo koje kopnene životinje. Njima se pripisuje širok spektar ponašanja povezanih sa inteligencijom, tuga, stvaranje muzike, umetnost uopšte, igranje, saosećanje i samosvest. Sad kad ste ovo pročitali o slonovima, sigurna sam da će vas dotaći ova priča.

Čovek je prolazio pored slonova u cirkusu i odjednom je zastao. Bio je zbunjen činjenicom da su ove ogromne životinje vezane malim konopcem za njihovu prednju nogu. Nema lanaca, bez kaveza.Bilo je očigledno da su slonovi mogli u bilo kom trenutku da se otrgnu i pobegnu. Iz nekog razloga ipak nisu. Video je njihovog trenera u blizini i upitao ga je zašto te životinje samo stoje i ne pokušavaju da se oslobode. Trener je odgovorio: ”Kada su bili veoma mladi i mnogo manji koristili smo konopac iste veličine da bi ih vezali. Tada je bilo to sasvim dovoljno da ih zadrži. Kako su odrasli, oni i dalje veruju da ih konopac i dalje drži. Zato nikada ni ne pokušavaju da pobegnu.”Čovek je bio zapanjen. Slon može u bilo kom trenutku da se oslobodi, ali zato što veruje da ne može, zaglavljen je na mestu gde se nalazi.

Kao i slonovi, koliko nas ide kroz život sa uverenjem da ne možemo da uradimo nešto? Samo zato što jednom već nismo uspeli u tome? Ili zato što nas sputavaju neke nevidljive stege koje to i nisu, već samo verujemo da je to tako.

Isto je i u našem univerzumu. Možemo biti najveći, najjači, najpametniji, najosećajniji, naj, naj, naj, od svih drugih, ali ako sami sebe sputavamo, a ni ne znamo da je to nešto što može da se pokida, ostajemo tamo gde jesmo, a ne bi trebali da budemo.