23 okt

Najlepši grad na svetu

Grad koji je za tri veka promenio tri imena – Petrograd, Lenjingrad i Sankt Peterburg, simbol je istorije Rusije i dok šetate njegovim ulicama imate utisak da ste u muzeju na otvorenom.

Pogled na grad. Osim religioznih spomenika, zgrade nisu smele da prelaze visinu Zimskog dvorca, sve do skoro.

Sankt Peterburg je grad koji ima samo 30 sunčanih dana godišnje, ali zato ima mnogo hladnoće i vlage. Stanovnici ovog grada kažu da hladnoća nije problem koliko je problem tama – zimi svane u 12h, a smrkne se već oko 16h. Za taj najduži i najteži deo godine, kažu, da vreme dele na podnošljivo i apsolutno nepodnošljivo. Ovo drugo je kada se raskvašeni sneg odledi pa su im noge mokre, šta god da obuju. Gužve u gradu su nepojmljive za nas koji mislimo da smo ugroženi zastojima u Beogradu. I to bi bilo to. Počela sam sa lošim stvarima. Dalje nema.

Dalje je samo nebo.

Sveti Petar, zaštitnik grada je uzeo ključeve od raja i dao ga ovom gradu. Baš taj utisak sam imala kada smo se vraćali iz Puškinovog sela – Dvorca Katarine velike. Bila je noć i idući autoputem prema gradu, prelazili smo  dugačak most a ja sam stekla utisak da se vozimo po pisti za lansiranje vasionskih brodova. Svetla vas vode direktno u raj.

put

Taj, u svakom smislu rajski grad, na potpuno nepristupačnom terenu je izgradio Petar Veliki. A veliki je bio jer je uspeo da svoju viziju pretvori u stvarnost. Na osvojenim teritorijama, u švedskoj pokrajini Petar je osnovao grad koji je nazvao po apostolu Svetom Petru i koji će postati prestonica. Kada su mu 27. maja 1703. godine, dva starca rekla da na takvom tlu ne može da se gradi, jer će poplava prekriti i brezu, Petar je odgovorio: „Seci brezu, biće grad!“ Zabranio je gradnju kamenih građevina izvan granica grada pa su tako svi majstori zidari mogli i morali učestvovati u podizanju novog grada koji će ubrzo postati i prestonica Rusije.

Najviša pravoslavna crkva

I bi grad, najlepši od svih. Prvo je na Zečjem ostrvu sagradio Petropavlovsku tvrđavu koja je bila vojni garnizon i služila kao utvrđenje za odbranu od Šveđana. Pošto je Petar uporedo sa gradom stvarao i jaku mornaricu, opasnost od Šveđana je brzo nestala, pa je Petropavlovska tvrđava pretvorena u zatvor u kojem su spavali svi značajniji ljudi ruske istorije. Prvi zatočenik je bio nesrećni carević Aleksej, pa Tadeuš Košćuški, Černiševski, Bakunjin, Dostojevski, Maksim Gorki, Josip Broz Tito…

admir

U sklopu trđave je Petropavlovska crkva čiji šiljati zlatni vrh zvonika doseže visinu od 123 metra, i na njenom se vrhu nalazi anđeo koji drži krst. U crkvi su sahranjeni svi ruski carevi od Petra Prvog do poslednjeg. Sama unutrašnjost crkve je impresivna, posebno oltar, a miris svežih ljiljana opija.

OLTAR

Posle Lenjinove smrti, celo to utvrđenje je pretvoreno u muzej. Svakoga dana, tačno u podne, oglašava se top. Naš planirani obilazak tvrđave je morao biti pomeren za jedan dan jer je u Petropavlovsku tvrđavu baš tog dana dolazio još jedan znameniti Rus, Vladimir Putin, rođeni Peterburžanin.

Nego, da ostavimo savremenike na neko vreme da vidimo šta će istorija kazati za njih, a mi da se vratimo nekadašnjoj okolini malenog sela finskih ribara. Pošto je položio kamen temeljac tvrđave Svetog Petra i Pavla, prve građevine grada kojeg je nameravao da podigne na delti reke Neve, Petar Veliki je na provizornom planu obeležio pravac kojim je želeo da ide put ka Novgorodu i dalje ka Moskvi. Nazvan je Nevski prospekt. Zatim je kroz gustu šumu probijen 4,5 kilometara dug put nazvan „Put velike perspektive“, a danas je to glavna ulica Sankt Peterburga, bulevar kojeg ukrašavaju neke od najlepših palata, a samo tri zgrade su podignute u 20. veku! Toliko je osvetljeno da su bele noći što se mene tiče, svake noći, a ne samo u junu, jer je grad lepši noću nego danju.

iii

U „Literaturnom kafeu“ na Nevskom prospektu, popili smo kafu jer je to bila jedina „bašta“ u gradu u kojoj je moglo da se puši.

put

Jedni kažu da je „Literaturnaja“, sa ambijentom Petrograda kraja 19. veka, kafana u kojoj je vreme provodio slavni Puškin, pa i doručkovao pred fatalni dvoboj 1837. godine.pus

Drugi opet, da se u vreme Aleksandra Puškina na tom mestu nalazila poslastičarnica u koju su dolazili Dostojevski, Černiševski, Ljermontov, Čehov, Tolstoj… Meni se sviđa i jedna i druga verzija. U svakom slučaju, konobari su tako profesionalni, da smo bili zadivljeni njihovim manirima.

sver

Poseban je osećaj kada hodate pločnicima kojima su prolazili svi ti velikani umetnosti. Kada pređete Vaznesenjski most na kojem je stradao činovnik Marmeladov, stanete na Senski trg gde je Raskoljnikov došao na ideju da izvrši zločin ili se slikate pored Anjičkovog mosta, koji krase skulpture Kroćenje konja, a znate da su modeli bili dva engleska ždrepca cara Nikolaja.

image-0-02-04-d8e48f880d69dd99fca6f17a1a979f59e9534dd65e5bbdb469b01f4b09ef82c4-V

Puškin je, ipak, najčešće stajao na Lavljem mostu na krivini Gribojedovog kanala i tu je napisao poemu „Mladi sadnik“.

ras

Hod Nevskim prospektom je kao put kroz istoriju ruske carevine. Petrograd je bio njen glavni grad, a Nevski bulevar žila kucavica. Ovo drugo danas je to u punom smislu. Ljudi su lepi, kulturni i spremni da pomognu turistima, čak i ako ne govore ni jedan drugi jezik osim maternjeg. Cela ulica prepuna je veličanstvenih spomenika a u blizini su glavni gradski Trg palata sagrađen u čast pobede nad Napoleonom, sa najvišim na svetu monolitnim spomenikom caru Aleksandru, zatim Kazanska crkva sa 96 potpornih stubova, Crkva spasenja i mnogo drugih.

spas

Crkva Hrista na krvi podignuta je na mestu atentata u kojem je ubijen car Aleksandar Drugi. Kamen temeljac crkve je postavljen 1883. godine, a izgradnja je trajala četvrt veka.

spasss

Nedaleko su Ruski muzej, Nacionalna biblioteka i impresivan spomenik carici Katarini Velikoj, kao i upadljivim bronzanim skulpturama oivičen Ančikov most. Figure su iz 1851. godine. Skoro pola veka su provele zakopane u dvorištu obližnje palate pukovnika Mihaila Ančikova, jer su 1941. sklonjene od nadirućih Nemaca, a izvađene 2000. godine. Zanimljiva je sudbina ove palate. Nakon što je pripala carici Jelisaveti, ona ju je poklonila ljubavniku princu Grigoriju Potemkinu.

On se proslavio time što je nemilosrdno trošio novac koji mu je carica davala, umesto da po opustelim stepama južne Rusije sagradi naselja, on je napravio samo prazne dekoracije – kulise sela. Kada je carica Katarina Velika sa svojom pratnjom prolazila tuda na putu za Krim, Potemkin je napravio pravi performans – angažovao je seljake, statiste koji su se svečano obučeni pojavljivali na više lokacija, lažne pastire sa stadima, koja su premeštana po potrebi… Otuda izreka „Potemkinova sela“.

Ančikov most preko reke Fontanka je pre vek i po označavao kraj gradskog područja. 

Ovo ispod nije Ančikov most, ali je posebno čipkast, što odvlači pažnju i izaziva divljenje, tako da ako prolazite ispod njega, sedite na palubu jer ćete proći samo par centimetara ispod svoda. Što u prevodu znači – lepota vam može doći glave, kao na primer nama. :)

mos

Danas Nevski prospekt premošćava tri reke, dok je najnoviji most  Aleksandra Nevskog (sagrađen 1960. god.) preko Neve, najveći u gradu, dug 900 metara.

Most Aleksandra Nevskog

Teško je izdvojiti najlepše zdanje, jer je svaka na svoj način impresivna, ali, ako bih morala da biram, izabrala bih Elisevski magazin kao najupečatljiviji primer Art nouveau arhitekture Sankt Peterburga. Nalazi se u blizini skvera Ostrovski i monumentalnog spomenika Katarini Velikoj, a izgrađena je 1902-1903 za braću Elisev. To je veliki maloprodajni kompleks, uključujući poznatu halu za hranu. Proslavili su je najegzotičniji kavijari, kolači, torte, delikatesi…

Slike i sve ostalo o toj zgradi u nekom sledećem blogu jer, shvatili ste :) Sankt Peterburg zahteva mnogo više od jednog, pa makar i opširnog bloga.:)

09 okt

Nije lako kad si mlad

 

Beautiful high school students with microscopes in laboratory during biology class.

Ko juče da je bilo kada sam počela da radim. Sećam se da sam, prvi, drugi dan na poslu pomislila – Bože, pa oni mene plaćaju za ovo? Ja njima treba da plaćam što su me izveli iz kuće i omogućili da mi da ovde na miru popijem kafu i da mi se ceo dan ne svede na: presvuci, nahrani, uspavaj, probudi, umiri, zabavi… dvoje dece uzrasta dve i tri godine.

Prolazili su dani, a ja shvatih da me ne plaćaju samo iz altruističkih razloga. A onda je prošlo još neko vreme, i sećam se da sam u situacijama kada je bilo stani-pani mnogo puta požalila što nisam malo ili malo više starija, pa da lupim rukom o sto i da se moja, ako ni zbog čega drugog, onda zbog godina iskustva, poštuje. Sad mi je smešno kad se setim, a često mi padne na pamet.

Sporadično je bilo, ali je bilo, isto tako mladih, koji su vrlo lepo znali da se izbore za svoje parče profesionalnog neba. Sećam se da je nakon konsultacija kod jedne mlade zubarke, pacijentkinja rekla da će se ipak odlučiti za njenog starijeg kolegu:„Cena je ista, ali njegovo iskustvo mu daje prednost“.

Na to „neiskusna“ doktorka stomatologije odgovori:“Jeste da je iskustvo na njegovoj strani, ali na mojoj je sve ostalo. Dobro oko, na primer!“

Samopouzdanje, uvek i svuda mnogo znači. Nama i svima oko nas, u svakoj prilici, a posebno ako je prilika neprilika, tj. može da boli.

I baš ta situacija me je inspirisala za ovu priču. Zamislite recimo da odete kod zubara, a on vam kaže da će da vam izvadi zub, ali da nema na šta da se osloni, da napravi polugu, pa će pokušati da ga izvadi ali se boji da će da vam polomi i ovaj pored njega?! Ili, sad ću malo da vam ostružem ovo ovde, pa ćemo da vidimo, ako uspe, super, ako ne, dobićete totalnu anesteziju jer moram da vam izvadim svih tih donjih pet. Neko vreme ćete imati privremenu vilicu.

Naravno da ćete da počnete da se vrpoljite na stolici ili da pobegnete glavom bez obzira sa iste. Zavisi koliko doktoru verujete.

A verujete mu onoliko koliko je uspeo da vas ubedi svojim stavom,  energijom i sveukupnim utiskom da treba da mu verujete.

Juče zapadoh u ruke dvema stažistkinjama. U stvari, nisam ni znala ko će se pozabaviti mnome, jer mi je nekoliko njih davalo uputstva o ponašanju za vreme intervencije, a onda su pretpostavljam, dve doktorke (rekla bih po glasovima) radile na „mom slučaju“. Nemam ništa protiv toga što su mlade, naprotiv. I nemam ništa protiv toga da uče, pa makar to bila i moja koža. U ovom slučaju koža ima i bukvalno značenje. Ali imam protiv toga što me nisu niti jednom pogledale u oči. Dalje, nije baš prijatno kad pacijent čuje jadikovanje doktorki  da makaze nisu oštre i da njima ništa ne mogu da iseku. Ne ide. Onda uzmu druge, pa su i one tupe. Onda pitaju „Jel boli? Ako boli dodaćemo još anestezije.“

Ja kažem da boli.

„A jel boli ili pecka? Mora da pecka.“

„Ma boli“.

„Znajte da ćemo brzo da završimo.“

Brzo traje čitavu večnost. Drznuh se da pitam:“A makaze su vam tupe?!“

Ignor.

„E, ajde molim te“, kaže koleginici, „priđi ti sa te strane, ja odavde ne mogu ništa da uradim.“

„Ne mogu ni ja.“

Uzima treće makaze, nož, a ja bi im rekla, devojke, uzmite sataru, samo završite više.

Ali ćutim, kud da im se obratim sa devojke? One su doktorke. Gospodarice mog bola. A da  prevalim preko usta „doktorka“ ne mogu, pa da me još više pecka nego što me pecka.

Očaj i beznađe prekida pitanje jedne od njih:“Izvini što te smaram, a kako izgleda i šta ja treba da radim kad je velika vizita?“

„Pa ništa, dođe profesor i ti mu ispričaš sve o tvom pacijentu. Dve, tri rečenice, ništa više. I tako svi.“

„Gotovo je“. Nakon te konstatacije, jedan od tih mladih ženskih glasova mi je izdeklamovao šta da radim narednih nekoliko dana.

Otišle su, a da me ni tada nisu pogledale u oči.

I sad nešto razmišljam, ima puno do stava, samopouzdanja, energije i komunikacije. Ali još više do kućnog vaspitanja. Zar ne?

20 jul

Priče iz Portugala – Lisabon

I imale smo sta da vidimo
Pre puta u Lisabon, svratila sam do drugarice da uzmem onu malu knjižicu sa mapama i opisima svih znamenitosti koje treba obići. Uz put je upitah kako se njoj svideo Lisabon, a ona mi reče: “Pa lep je, baš lep“.

Već posle jednog dana u njemu, došlo mi je da je pozovem iz dalekog i skupog rominga i da je pitam samo jednu rečenicu „Dobro, jesi li ti normalna da mi za ovakav grad kažeš da je samo lep?! Ovaj grad je divan, neverovatan, oduševljena sam i nemam reči i…“ I onda sam shvatila da to ne bi bila jedna rečenica, pa je nisam pozvala.

Zar nije sjajan

Lisabon je takav da se može opisati samo u bujici najlepših reči. U vreme kada sam ga posetila bio je maj, ali i iznenađujuće šareno vreme. Kad izgreje sunce, neverovatno toplo, kad ga nema, hladno, onako ljudski hladno, pa ako ste tuka ko ja i niste poneli ozbiljniju garderobu, imaćete još jedan neplanirani trošak za odevanje. Ja sam kupila ogromni vuneni šal kojim sam se obmotavala svako malo. Neću vam pisati o kvartu Alfame gde su narandže velike kao naše tikve i rastu slobodno na ulici, i gde su restorani i kafići sa fado muzikom, ni o tvrđavi Sao Žorži jer ćete to sigurno sami da doživite.

Pogled sa city busa na premijersku palatu

Pisaću o ulicama koje su pravi mozaici, sa divnim detaljima, o predivnim parkovima u centru grada, o tome da osim turista nema ni žive duše tokom radnog dana po kafićima, o predivnim fasadama koje su napravljene od najšarenijih pločica i tome da sam ispred svake htela da se slikam…Premijerska palata

 

 

 

 

Osim keramičkih pločica, tramvaj je prepoznatljivi simbol grada i veš na konopcu koji se suši na ulici. To je ovekovečeno na suvenirima grada, pa da vidite kako to izgleda uživo. :)

Pise sta je

Stari grad

Stari grad

Plocice

Manastir Žeronimos (Mosteiro dos Jerónimos) je jedinstven u svojoj arhitekturi. Manastir je dizajniran na način koji je kasnije postao poznat kao Manueline: bogato ukrašen arhitektonski stil s kompleksnim skulpturalnim temama koji uključuju pomorske elemente i predmete otkrivene tokom pomorskih ekspedicija, urezanih u krečnjak.Isto

Monasi iz ovog manastira su izmislili recept za nacionalni kolač, pastel de belem, po Belemu, delu Lisabona uz obalu u kojem se nalaze pomenuti manastir, tvrđava Belem i spomenik iz 1960. godine, podignut u znak počasti portugalskim istraživačima i moreplovcima.

Sa tog mesta u zlatno doba Portugalije Vasko de Gama isplovio je brodom kako bi došao do Indije.

 

 

Atlanski okean

Kula Belem

Tvrđava Belem

Spomenik prekomorskim otkricima

Manastir Žeronimos Mosteiro dos Jerónimos

Manastir Žeronimos Mosteiro dos Jerónimos

Manastir i dalje

Kada smo u restoranu zamolili konobaricu da nam po njenom izboru donese dva tradicionalna kolača, sa idejom da svako proba po malo, ona se nasmejala. Toliko su mali da se ne mogu deliti, ali čim su stigli, udvostručili smo porudžbinu. Hrana je generalno odličana jer su cene pristupačne, za razliku od većine evropskih metropola, ali pazite, uvek ima iznenađenja. Silno sam želela da probam bakalar, jer sam čula da Portugalci imaju 365 recepata za pravljenje bakalara, za svaki dan u godini po jedan. To je znači nešto što ne smem da propustim. Utisak – ni da je poslednje jelo na svetu ne bih ga više probala. Od ostalih promašaja istakla bih da sam stekla utisak da Portugalci ne znaju kako da koriste roštilj. Riba, lignje i sve ostalo što ide na vatru, ili je spečeno, ili je živo. I to sve dobijete u jednom komadu – lignja je delom spržena, a delom živa. Sad vi mislite da smo ostali gladni u Lisabonu, ne, naprotiv. Sveukupno bilo je odlično sa malim propustima na mestima gde to ne bi smelo da se desi.

Ali kuvana riba je bila vrhunska

A sad da se vratimo na grad. Pokušavam da izdvojim, ali nemoguće je nabrojati sve što vredi videti. Jedino što stvarno preporučujem je da uplatite autobus za turistički obilazak grada jer ćete u suprotnom ostati negde na tim divnim pločnicima Lisabona. Iako smo sve uradili da nam se to ne desi, ja sam nakon povratka u Beograd imala ljubičasto/modre podlive duž celih stopala, bez ijednog žulja. Znači: nije do obuće, niti do pripreme i realizacije puta, do Lisabona je i njegovih lepota koje su razbacane na nekoliko brdovitih desetina kilometara.

Zanimljivo je da su mi se tokom boravka u Lisabonu dve stvari stalno vrzmale po glavi:

  1. Da li je moguće da neko, svako jutro, četkom i sodom bikarbonom riba sve ove blistavo bele zgrade, spomenike i ulice, pa nas one kad se probudimo zaslepe svojim blistavim sjajem? Naravno da nije moguće, ali, taj sjaj se samo poliranjem postiže!
  2. Ma majku li vam vašu imperijalističku, osvajačku i zavojevačku, sve ste ovo opljačkali pa sad nas ostavljate bez daha! Mora da ste prekopali ceo Maroko da bi sav kamen ovde doneli?!

Iz Brazila su doneli drvo Džakaranda, koje svojim ljubičasto plavim cvetovima prosto izaziva ushićenje. Svašta su nešto doneli iz svih krajeva sveta jer su bili moreplovci, i kao što rekoh, osvajači, zavojevači… :))))

Priča će se nastaviti jer Lisabon to zaslužuje. :)

18 jul

Priče iz Belgije – Brisel

Kada sam prvi put sletela u Brisel, dočekala me je drugarica i celim putem dok me je vozila prema hotelu bila je neviđeno srećna i stalno je ponavljala: „Vidi! Suv asfalt!“ Kada je to izgovorila peti put, upitah je zašto je to tako bitno.

„Pa ovde je to neverovatna retkost. Stalno je vlažan zbog kiše.“

Eto, tako me je Brisel dočekao. Baš se potrudio oko mene, zato sam ga valjda zavolela. Sad već slobodno mogu da kažem – volim Brisel. Stvarno ga volim zato što mi se mnogo sviđa. A šta mi se sviđa?

Mali je grad u odnosu na Beograd. Recimo 2-3 puta manji. Čist je, zelen i uređen. U njemu živi belgijska kraljevska porodica i sva svita zvaničnika i službenika Evropske Unije. Dobro, to baš i nije neki razlog, ali nam govori da ipak, ima tu nešto. Nisu oni slučajno izabrali Brisel. Kada vidite da se na vrhu zvanične palate kralja Belgije, Palais Royal, vijori zastava, znajte da se kralj nalazi u zemlji.

7b5b27bdf5830198e60c7458bbe4b030

A ja sam izabrala da upoznam grad počevši od glavnog trga, Grande place, koji je je vrlo specifičan u svojoj kitnjastoj arhitekturi. Izgrađen je krajem 17. veka u baroknom stilu. Ovde možete videti kuće gildi, ali i arhitekturu iz perioda gotike, francuskog stila Luja XIV. Ništa od svog tog sjaja nije izgubio do danas. Zgrada koja dominira ovim trgom je Gradska Kuća, izgrađena 1402. godine. Koliko god da sam se trudila da se odmaknem i obuhvatim slikom, uvek bi je presekla. Evo jedne, nije moja, al je uspela. :) Od 1971. godine, svake druge godine u avgustu, ovaj trg bude prekriven tepihom cveća, što predstavlja pravu turističku atrakciju.

d9c4d7aa6f4edea6368d02ef0ac50e2e

Odmah tu, bočno jednom uličicom, ugledah muzej čokolade. Belgijanci vole da kažu da je njihova čokolada bolja od švajcarske, ali da svet to još nije priznao. Nikada ranije nisam bila u sličnom muzeju i odlučih da platim ulaznicu, mada mi ni ulaz, ni veličina muzeja nije odavala poverenje.museum_hi

Tako je i bilo. U prizemlju, poslastičar meša čokoladu u velikoj limenoj vangli. Pored njega neki stari, simpatični „ala“ Smederevac, modle za praline i to je to. Na drugom spratu u staklenim vitrinama servisi za čaj, na trećem posteri berača kakaoa i poneka šolja. Kad završimo obilazak muzeja, rekoše da možemo da degustiramo crnu, belu i mlečnu čokoladu koju je majstor upravo izvadio iz kalupa. Sa indignacijom sam odbila da probam jer sam se osetila prevarenom. Samo tada i ni jedan drugi put. Nešto razmišljam, to se Brisel igrao samnom toplo-hladno, dok me nije osvojio.

A osvojio me, između ostalog, hranom. Nigde nisam videla toliko dobrih restorana sa tako dobrom hranom. Velika je konkurencija i svi se trude i uspevaju da budu posebni. Brisel je vodeći grad u Evropi po broju nagrađivanih restorana. To je za turistu manje bitan podatak, ali ako vam kažem da nisam neki ljubitelj kineske hrane, a da bi dala pet Mišelinovih zvezdica kineskom restoranu u kome sam bila, onda vam to sigurno nešto znači. To nije ta kineska hrana koju ne volim. Tu je sve bilo čarobno – unutrašnji ambijent, eksterijer, način posluživanja, posluženje, sve!

Posebne su takođe i pijace. Posebno je i pivo. U Briselu postoji preko 450 vrsta piva i svako pivo se služi u određenoj čaši koja je specijalno rađena baš za tu vrstu piva, jer mu poboljšava ukus. Pivo je za belgijance kulturno nasleđe. Izbor je ogroman: pivo sa ukusom višnje, maline, breskve… Inače, kultura pijenja aklohola je kod belgijanaca posve drugačija nego kod nas. Oni se, bar sam ja to tako doživela, stalno igraju sa alkoholom. Malo piju, dođu do granice, naprave pauzu, nastave dalje, naprave pauzu i sve vreme uživaju u blagoj opijenosti.

Opijeni ćete biti i vi Briselom. Sigurna sam da će vas oboriti s nogu, što od umora, što od lepote i doživljaja. A onda je lako da ga zavolite. :)

P1150096

17 jul

Priče iz Belgije – Knokke

Nastavljamo putovanje po Belgiji i stižemo u Antverpen.

Prema legendi, grad je dobio ime po divu Antigonu koji je živeo pored reke. Div je uzimao taksu od onih koji su hteli da plove rekom. Onima koji bi odbili da plate, div bi odsecao šaku i bacao je u reku. Najzad, mladi heroj Silviuc Brabo je odsekao divu šaku i bacio je u reku. Otud ime Antverpen (hand werpen – baciti šaku).

I sad, vi mislite da ću da nastavim da pišem o Antverpenu, a ja imam iznenađenje za vas. :) U tom divnom lučkom gradu proveli smo ceo dan i negde posle osam uveče, već ozbiljno iscrpljeni, razmišljali smo da bi valjalo kratiti put za Brisel. Kad, međutim. 😉 U to doba dana u Belgiji, sunce se ne predaje. Pošto se mrak u junu, na toj geografskoj širini i dužini, očekuje tek oko 22,30h, pala je odluka da se uputimo još severnije, do same granice sa Holandijom. Cilj je bio Knokke, grad koji se nalazi u provinciji Zapadna Flandrija. Knokke je najsevernije primorsko odmaralište na belgijskoj obali, a nastao je izgradnjom nasipa da bi se zaštitilo područje oko morske ruke.

Celim putem do grada – letovališta prolazili smo kroz neverovatno lepe predele. Prirodom, tj. vodom ograđena ostrvca i na njima, zamislite krave! Nekoliko hiljada krava! Niko ih ne čuva, jer za tim nema potrebe, nemaju kud. Dalje, ono što me je takođe ubacilo u rebus je, zašto njihove krave u to vreme nisu u štali? Zašto naše sa prvim zalaskom sunca odmah uteruju u zatvorene prostorije, a ove po celu noć napolju? Gledam, neke spavaju na livadi, neke se šetaju, po neka lenjo pase travu…

Svašta?!? :)6a00d8341c660253ef01a73dc6d138970d

Fascinacija sa kravama me još nije prošla, tek, stigosmo u Knokke.
Prvobitno je bio naseljen ljudima iz Brisela koji su tražili mir u prirodi. Početkom 19. veka, umetnici kao što su James Ensor, Alfred Vervee i drugi počeli su često da posećuju mali zaseok. Slikari su iznajmili mlin i osnovali Cercle des Artistes 1880. godine. Seoce postepeno postaje turistički grad za bogatu klijentelu. Danas je Knokke poznat po svojim plažama i s ponosom nosi titulu mondenskog letovališta. O restoranima i prodavnicama, da vam ne pričam, ali recimo, najveći od deset belgijskih kockarnica, Kazino Knokke, nalazi se na šetalištu uz more i otvoren je 20 sati dnevno.
Iako ima fascinantne muzeje, spektakularne pejzaže i plaže, neverovatne umetničke galerije, meni su ipak bile najlepše vile. 12IHH-BELGIUM-EDIT-slide-C9IO-superJumboToliko lepih, prelepih vila, u kojima povremeno borave njihovi vlasnici, za mene su bile raj na zemlji. Savršen sklad prirode i mnooogo čovekovog novca čini da ovo mesto bude jedinstveno po svojoj lepoti.

8751476794_e0963baac2_b

A plaže, uverite se i sami…

DSC_0058

Sve je tamo reklo bi se savršeno, samo im koji stepen temperature Celzijusevih nedostaje da bude baš savršeno.

DSC_0049

Što se mene tiče, ne verujem da bi se ikada okupala u toj vodi, ipak je to severno da severnije ne može biti.

DSC_0054