27 avg

Priča o slonu

Pre priče, prvo da vas upoznam sa nekim važnim karakteristikama slonova.

wallup-353182Oni su najveće kopnene životinje. Znači, ne nedostaje im dominacija, snaga, moć. Iz tog razloga valjda i nemaju prirodnog predatora, osim ako su mladunci ili bolesni. Izuzetno su osetljivi, što dokazuje i jedna fizička osobenost. Slonova surla je dovoljno osetljiva da ubere samo jednu travku i dovoljno snažna da otkine granu sa drveta. Mozak slona je veći od mozga bilo koje kopnene životinje. Njima se pripisuje širok spektar ponašanja povezanih sa inteligencijom, tuga, stvaranje muzike, umetnost uopšte, igranje, saosećanje i samosvest. Sad kad ste ovo pročitali o slonovima, sigurna sam da će vas dotaći ova priča.

Čovek je prolazio pored slonova u cirkusu i odjednom je zastao. Bio je zbunjen činjenicom da su ove ogromne životinje vezane malim konopcem za njihovu prednju nogu. Nema lanaca, bez kaveza.Bilo je očigledno da su slonovi mogli u bilo kom trenutku da se otrgnu i pobegnu. Iz nekog razloga ipak nisu. Video je njihovog trenera u blizini i upitao ga je zašto te životinje samo stoje i ne pokušavaju da se oslobode. Trener je odgovorio: ”Kada su bili veoma mladi i mnogo manji koristili smo konopac iste veličine da bi ih vezali. Tada je bilo to sasvim dovoljno da ih zadrži. Kako su odrasli, oni i dalje veruju da ih konopac i dalje drži. Zato nikada ni ne pokušavaju da pobegnu.”Čovek je bio zapanjen. Slon može u bilo kom trenutku da se oslobodi, ali zato što veruje da ne može, zaglavljen je na mestu gde se nalazi.

Kao i slonovi, koliko nas ide kroz život sa uverenjem da ne možemo da uradimo nešto? Samo zato što jednom već nismo uspeli u tome? Ili zato što nas sputavaju neke nevidljive stege koje to i nisu, već samo verujemo da je to tako.

Isto je i u našem univerzumu. Možemo biti najveći, najjači, najpametniji, najosećajniji, naj, naj, naj, od svih drugih, ali ako sami sebe sputavamo, a ni ne znamo da je to nešto što može da se pokida, ostajemo tamo gde jesmo, a ne bi trebali da budemo.

05 avg

Maloprodajna sreća

IMG_1454

Nakon napornog dana, kao i svaka majka stojeručica, svraćam u prodavnicu da kupim namirnice koje ću posle da obradim, da ne kažem operem, oderem, skuvam, iseckam, sameljem, ispohujem, prodinstam, izgnječim, izmiksam, da bi ih pojeli, kao da ništa nije ni bilo i kao da niko ništa nije ni radio.

Al to mi je u opisu posla na koji sam pristala, a da to nisam ni znala. Isto  vam je tako kad potpisujete ugovor o radu sa velikim kompanijama. Kao ravnopravni ste, kao svako prihvata i pristaje na uslove, a ako ne, nadležan je sud u Beogradu. Hahaha. Setila sam se još bolje metafore. To vam je kao kad potpisujete ugovor o kreditu. Vi kao pristajete na nešto, a u stvari ste pristali i na mala slova. A ta mala slova… uh!

Uglavnom, nije gužva, u prodavnici prijatna temperatura, a ja kupujem kao da će ovaj tropski talas potrajati još pola godine. I to sve kabastu robu. Mislim, ne bi ona bila kabasta da ne kupujem po nekoliko kilograma, jer u toj varijanti i zrnasta roba postaje kabasta. Tačno mi je vrućina popila mozak, pomislim ja, šepajući do kase od tereta u korpi.

Kad tamo, već viđeno zagovaranje kasirke od strane lokalnih pijanaca. O ne! E, sad ću da planem. Nemoj, glupo je i sramota da se blamiraš, kaže mi unutrašnji glas. Onda ide još pet minuta rasprave, jel vratio flašu, jel nije vratio. Meni živci nastavljaju da vibriraju. Džaba smirujem doživljaj situacije. Znam ja da nije situacija onakva kakva jeste, nego onakva kako je mi vidimo. Odlučila sam da je vidim kroz zen naočare. Al kad je posle piva otišla da mu nađe cigare kojih nema u njenom rafu, mal ga nisam zadavila. A i nju.

Dođoh i ja na red. Najzad… Iznos…učini mi se da imam sitno. U stvari, za malo pa sam imala. Moram da vadim krupnu novčanicu. Baš šteta, zaključimo obe. A bilo bi sjajno da sam imala. Rešila bih se šume u novčaniku. Vraćam te pare nazad, kad tamo u jednoj od pregrada pojavi se nedostajuća novčanica.

Bar jedna lepa stvar da nam se desi danas,

zaključismo nas dve, obe nasmejane.

Izašla sam sa osmehom direktno u pakao od vrućine, noseći pola svoje težine u plastičnim kesama koje su mi sekle ruke, ali sa osmehom.

28 jul

Mama, nije to za vašeg sina

Imali ste priliku da čujete samo uspešne priče o koučingu.

A NISU VAM REKLI DA KOUČING NIJE ZA SVAKOGA.

Sreća je što su takvi baš retki.
Pročitajte priču o dečku sa kojim koučing nije bio moguća opcija za napredovanje.

20292675_856315064517520_5536279484221553651_n

KOME KOUČING NE POMAŽE

Dobila sam poziv od jedne mame. Pita da li sam ja ta koja se bavi koučingom i koju je gledala na televiziji. Ja se malo zbunih, ova prva jesam, ali dugo me nije bilo na televiziji, pa nisam sigurna da misli baš na mene. Reče, ma da, da, jeste. Gledala sam vas pre otprilike šest meseci, ali, znate, malo mi je trebalo vremena da ubedim sina da Vam se javi. Eto, sad je rekao da hoće, pa zovem u njegovo ime da zakažem.

U redu, kažem ja, a kažite mi koliko sin ima godina. Ima trideset dve i ispriča mi da je završio fakultet, da je radio kao asistent na istom, da je postao tehnološki višak i da ona smatra da od tada više ne može da se pokrene u životu.

Ops, pomislim ja, ali zakazasmo sesiju.

Na vratima se pojavi izuzetno lep dečko. Ispriča ukratko svoju šturu priču, kako je on, u stvari, zadovoljan svojim životom, iako smatra da bi verovatno trebalo da se zaposli i da bi negde u budućnosti trebao da ima porodicu, pa zato treba da nađe posao, da bi njih izdržavao.

Devedeset minuta sam pokušavala da pronađem jednu, samo jednu stvar do koje mu je stalo u životu. I sve to vreme su bili neodređeni odgovori:
Pa, stalo mi je do tenisa, ali i bez njega bih mogao ako bi morao.
Imao sam devojku sa kojom sam bio dugo u vezi, ali kad smo raskinuli, nisam nešto mnogo patio, verovatno mnogo manje nego neki drugi. Mislim, bilo mi je stalo do nje, ali kad bi se merio sa drugima, mislim da mi nije baš toliko bilo stalo.
Fakultet sam završio jer mi je bilo lako. Nisam se mnogo upinjao ni trudio.
Stan sam napustio jer više nisam primao platu, pa mi ni ovako kod roditelja nije loše.
Kad su rekli da sam višak, meni je to bilo ok jer sam bio najmlađi na fakultetu.
Meni ništa ne treba. Možda neki posao koji ću da odrađujem jer bi trebao da se zaposlim, ali ne nešto preterano zahtevno…

Kada sam ga ispraćala na vratima, i meni i njemu je bilo jasno da se više nikada nećemo videti. Odluka je bila jednoglasna.
Postoje ljudi koji ne žele da se menjaju, koji ne žele da napreduju i zadovoljavaju se datim, čak i minimalnim, iako imaju potencijala za veoma ispunjen i uspešan život. Takve ljude zovem – SVE JE IMO, NIŠTA IMO NIJE.

I posle Balaševića, ostaje još da citiram Arsena Dedića „ŠTETA, NEPOVRATNA ŠTETA.“

 

21 jul

Profesionalizam

 

Danas sam se provela ko bosa po trnju. Nisam bila bosa, a bolje da jesam, jer je bilo 40 stepeni Celzijusa, i nije trnje, al je bio užareni beton, pa vidite kako mi je bilo.

Prvo me je GPS vukao po celom Novom Beogradu.

„Idite 800 metara pravo, a onda okrenite polukružno. Skrenite levo, pa onda desno, pa nastavite polukružno. Krenite prema severoistoku, a onda nastavite desno. Sada skrenite levo. Skrenite levo! Skrenite desno! Okrenite se polukružno!“

Parkirah jedno pola kilometra od Arene, jer mi je rečeno da je to tu negde, pa da polako brojim do tog broja zgrade gde će se održati sastanak.

E, sad, ko zna predeo oko  Arene, on zna da je tamo samo ljuta asfaltčina, tako da ovih 40 stepeni narasta sa svakim korakom. Kad dođoh na neku raskrsnicu, i kad svatih da ću izgleda morati da pređem još jedan kilometar, sudeći po do tada viđenim brojevima, okrenuh broj osobe sa kojom sam imala zakazan sastanak.

„Dobar dan, Snežana ovde, ja sam kod Arene, pa mi kažite…“

„Dobar dan, jao, vi ste došli?! Molim vas izvinite, ali vi mi niste potvrdili dolazak i ja sada nisam tu…stvarno mi je žao.“

„Kako nisam potvrdila, pa juče smo se dopisivali porukama oko preciziranja vremena i mesta?“

„Molim vas izvinite. Molim vas izvinite, ja sam se zbunila, nisam celu noć spavala.“

Okrenuh polukružno na štiklama, one izdržaše prvi udar, i sve ispade dobro, računam ja, jer, ko bi uopšte i našao taj idiotski broj.

Ispričah prijateljici priču sa srećnim krajem, na šta ona slegnu ramenima. Taj simbol neverbalne komunikacije se tumači kao „Šta da radiš? Stvarno bezveze. Naša posla. Ima nas raznih.“

Ne prođe neko vreme, kad, ta ista neispavana devojka ponovo zove. Opet monolog:

“Izvinite, milion puta izvinite, znam kako bi se ja osećala…to što sam ja uradila nije profesionalno…“

I, znate šta? Bila je iskrena. Bilo joj je stvarno žao. I ovo što je uradila bilo je stvarno profesionalno.

Kada sam prepričala razgovor onoj istoj koleginici, rekla je, hvala bogu da jednom i to doživimo.images

 

 

12 jul

Dečje mudrosti

Čak i kada su bili sasvim mali, bila sam svesna da neke stvari znaju bolje od mene. Recimo, znali su da se igraju, da se raduju i glupiraju nebrojeno puta lepše, lakše i iskrenije od mene. Da prave greške i da se ne nerviraju zbog toga. Nije ih mučila griža savesti kad iznevere obećanje da će biti dobri. Ma, mogla bih da nabrajam u nedogled u čemu su sve briljirali.

Kad primetim tako što, nešto mi bude žao mene. Ja sam bila dete – gde me staviš, tu me nađeš. Za mene su govorili – usta ima jezik nema. Ne, najbolje da sam rekla – neću. Ta reč nije postojala. Ali sam zato, čitala želje iz očiju roditelja. Uvek se ponašala u susret očekivanjima. Sad bi to nazvali proaktivnim ponašanjem. Tada se to zvalo, blago vama kakvo dete imate.

Nešto se nisam ni igrala jer dobre devojčice čitaju knjige i ne jure po ceo dan po ulici. I definitivno sam bila starmala jer sve što bi moglo da spadne u dečje nestašluke, za mene je bilo neprihvatljivo. Jer ja sam bila, nego kako, odličan đak. Kako da izneverim i razočaram učiteljicu, mamu, tatu, bilo koga?

Sve što su uložili u mene, nekako se primilo. I nastavilo da živi svoj život, ponekad i nezavisno od mene. U stvari, taj paket je uporno bio tu, čak i kada ga nisam želela. Htela sam da ga se rešim. Neće, pa neće da ode sa leđa. Odlučim da ga strgnem i bacim kroz prozor. Đavola. Ni makac. Onda sam radila na sebi, i sad bar mogu da ga podnesem. Jeste teret, al ne guši. Povremeno se čak i oslonim na njega. Nekada mi je dobar podupirač, a nekada glumi i jastuk na koji mogu da spustim glavu i mirno zaspim. U stvari, kad malo bolje razmislim, često je udobniji od drugih jastuka, jer se nekako oblikovao po meni.

I eto, zbog svega toga sam mislila da će se moja deca oblikovati po meni. Samo što sam vodila računa da im ne prosledim i taj ranac koji mene usporava. Zato su bili bezbrižniji, zato su im igre bile duže i zabavnije, zato im je bilo lepše i lakše.

Ne, nisam htela da vam pričam o roditeljstvu i razlikama u vaspitanju kroz decenije. Htela sam da vam pričam o mudrosti. Ona često, gotovo uvek ide sa godinama, i u ovoj našoj priči, ja sam ta koja bi trebalo da bude mudra, ali avaj. Priča poprima neverovatan kraj, jer najveće mudrosti koje sam čula ili pročitala ikada u životu, izgovorila su moja deca.

Mudrost br.1:

Prava ljubav se ne zaslužuje. Ona postoji sama po sebi.

Mudrost br.2:

Nikoga ne možeš naučiti pameti.

Jedino loše u svemu tome je, što ja tada, nisam mogla da razumem te istine. I, umesto da se setim da su još dok su bili sasvim mali neke stvari znali bolje od mene, ja sam odbijala da čujem i prihvatim da su i mudriji.

Ali kako to biva sa svim velikim stvarima, prođe mnogo godina, i ljudi shvate šta je neko hteo da kaže. I koliko je bio ispred njih. Tako i ja.