01 dec

Gatanje kao life style

k

Ne znam kada sam poslednji put videla da neko obrće šolju posle popijene kafe. Ne sećam se kada sam i ja sa time prestala.

Kada smo prestali da verujemo u dobra proročanstva?

Kažem dobra, jer, obično su majke, tetke, babe ili komšinice bile zadužene za tu društvenu igru, a one su bile naše dobre vile. I prve  mentorke koje je nam je sudbina dodelila, koje su  nas osnaživale svojom ljubavlju. Kada smo bile jako male, pričale su nam priče o kraljevstvima, zmajevima i princezama, a kasnije su te priče zamenile gledanjem u šolju. Tada su nam njihove priče iz šolje izazivale tihu sreću i stidljivu nadu da ćemo nekoga sresti na autobuskoj stanici, položiti ispit, ili nešto drugo, malo a veliko, što mi je sada toliko daleko da ga se ni uz poveliki trud ne mogu setiti.

Stvarno, zašto smo prestali da gledamo u šolju?

Mislim da jednostavan odgovor ne postoji. Možda… kada smo odrasli. Ali nije. Taj mali ženski kružok  konspirativnog druženja u iščekivanju nečega lepog što će se desiti, nije privilegija samo lakovernih. To je povlastica bezbrižnih i onih pred kojima je sve vreme ovog sveta. To je blagodet društava koja nemaju tržne centre. To je verovanje da je to nešto veliko i bitno, što nas čeka, tik iza ugla, samo što nije. Jer da nije tako, zar bi se pojavio baš ovaj ili onaj simbol koji to potvrđuje?

Ohrabrene takvim uveravanjima, bile bi spremne za glavnu želju. Ona se zamišljala ubadanjem domalog prsta u talog kafe. Najveće razočarenje koje ste povodom celog tog rituala mogli doživeti je da se želja nije dovoljno dobro ocrtala. Ali to se gotovo nikada nije dešavalo.

Naše mame, komšinice i bake su bile dobrog srca i još bolje intuicije, pa im je i za najneverovatniju priču, bilo dovoljno da vide sjaj u našim očima.

Ako bi neka i pomislila da joj se želja neće ostvariti, one bi još upornije nastojale da joj  prikažu predviđajući smisao nasumice poređanih crnih čestica kafe, kao nepobitni dokaz  pobede ili uspeha. Onda ona koja je bila nesigurna oko ostvarenja svoje želje, više ne sumnja u sebe, i počne da veruje da je cilj dostižan, koliko god visoko bio.

I šta se onda desilo?

Onda su stigla pravila. Nemojte okretati šolju ovako ili onako. Morate je prekrstiti tri puta kada je okrenete. Mora da se hukne u šolju da bi se ostvarila želja. Mogu se zamišljati želje i unutra i spolja šolje…

Pravila su se sustizala i množila, a čini mi se da je baš tada, nekako, gledanje u šolju  počelo da posustaje. Mame, bake i komšinice kažu da su zaboravile da gledaju u šolju.

Zašto?

Zato što mi više nismo imale vremena. Jurile smo na posao, a posle posla, sa decom u tržni centar. Nekada bi i tamo sele da predahnemo, i istini za volju, nismo se ni upola tako ušuškano i sigurno osećale kao nekad uz šoljicu kafe.

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *