09 okt

Nije lako kad si mlad

 

Beautiful high school students with microscopes in laboratory during biology class.

Ko juče da je bilo kada sam počela da radim. Sećam se da sam, prvi, drugi dan na poslu pomislila – Bože, pa oni mene plaćaju za ovo? Ja njima treba da plaćam što su me izveli iz kuće i omogućili da mi da ovde na miru popijem kafu i da mi se ceo dan ne svede na: presvuci, nahrani, uspavaj, probudi, umiri, zabavi… dvoje dece uzrasta dve i tri godine.

Prolazili su dani, a ja shvatih da me ne plaćaju samo iz altruističkih razloga. A onda je prošlo još neko vreme, i sećam se da sam u situacijama kada je bilo stani-pani mnogo puta požalila što nisam malo ili malo više starija, pa da lupim rukom o sto i da se moja, ako ni zbog čega drugog, onda zbog godina iskustva, poštuje. Sad mi je smešno kad se setim, a često mi padne na pamet.

Sporadično je bilo, ali je bilo, isto tako mladih, koji su vrlo lepo znali da se izbore za svoje parče profesionalnog neba. Sećam se da je nakon konsultacija kod jedne mlade zubarke, pacijentkinja rekla da će se ipak odlučiti za njenog starijeg kolegu:„Cena je ista, ali njegovo iskustvo mu daje prednost“.

Na to „neiskusna“ doktorka stomatologije odgovori:“Jeste da je iskustvo na njegovoj strani, ali na mojoj je sve ostalo. Dobro oko, na primer!“

Samopouzdanje, uvek i svuda mnogo znači. Nama i svima oko nas, u svakoj prilici, a posebno ako je prilika neprilika, tj. može da boli.

I baš ta situacija me je inspirisala za ovu priču. Zamislite recimo da odete kod zubara, a on vam kaže da će da vam izvadi zub, ali da nema na šta da se osloni, da napravi polugu, pa će pokušati da ga izvadi ali se boji da će da vam polomi i ovaj pored njega?! Ili, sad ću malo da vam ostružem ovo ovde, pa ćemo da vidimo, ako uspe, super, ako ne, dobićete totalnu anesteziju jer moram da vam izvadim svih tih donjih pet. Neko vreme ćete imati privremenu vilicu.

Naravno da ćete da počnete da se vrpoljite na stolici ili da pobegnete glavom bez obzira sa iste. Zavisi koliko doktoru verujete.

A verujete mu onoliko koliko je uspeo da vas ubedi svojim stavom,  energijom i sveukupnim utiskom da treba da mu verujete.

Juče zapadoh u ruke dvema stažistkinjama. U stvari, nisam ni znala ko će se pozabaviti mnome, jer mi je nekoliko njih davalo uputstva o ponašanju za vreme intervencije, a onda su pretpostavljam, dve doktorke (rekla bih po glasovima) radile na „mom slučaju“. Nemam ništa protiv toga što su mlade, naprotiv. I nemam ništa protiv toga da uče, pa makar to bila i moja koža. U ovom slučaju koža ima i bukvalno značenje. Ali imam protiv toga što me nisu niti jednom pogledale u oči. Dalje, nije baš prijatno kad pacijent čuje jadikovanje doktorki  da makaze nisu oštre i da njima ništa ne mogu da iseku. Ne ide. Onda uzmu druge, pa su i one tupe. Onda pitaju „Jel boli? Ako boli dodaćemo još anestezije.“

Ja kažem da boli.

„A jel boli ili pecka? Mora da pecka.“

„Ma boli“.

„Znajte da ćemo brzo da završimo.“

Brzo traje čitavu večnost. Drznuh se da pitam:“A makaze su vam tupe?!“

Ignor.

„E, ajde molim te“, kaže koleginici, „priđi ti sa te strane, ja odavde ne mogu ništa da uradim.“

„Ne mogu ni ja.“

Uzima treće makaze, nož, a ja bi im rekla, devojke, uzmite sataru, samo završite više.

Ali ćutim, kud da im se obratim sa devojke? One su doktorke. Gospodarice mog bola. A da  prevalim preko usta „doktorka“ ne mogu, pa da me još više pecka nego što me pecka.

Očaj i beznađe prekida pitanje jedne od njih:“Izvini što te smaram, a kako izgleda i šta ja treba da radim kad je velika vizita?“

„Pa ništa, dođe profesor i ti mu ispričaš sve o tvom pacijentu. Dve, tri rečenice, ništa više. I tako svi.“

„Gotovo je“. Nakon te konstatacije, jedan od tih mladih ženskih glasova mi je izdeklamovao šta da radim narednih nekoliko dana.

Otišle su, a da me ni tada nisu pogledale u oči.

I sad nešto razmišljam, ima puno do stava, samopouzdanja, energije i komunikacije. Ali još više do kućnog vaspitanja. Zar ne?

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *