20 jul

Priče iz Portugala – Lisabon

I imale smo sta da vidimo
Pre puta u Lisabon, svratila sam do drugarice da uzmem onu malu knjižicu sa mapama i opisima svih znamenitosti koje treba obići. Uz put je upitah kako se njoj svideo Lisabon, a ona mi reče: “Pa lep je, baš lep“.

Već posle jednog dana u njemu, došlo mi je da je pozovem iz dalekog i skupog rominga i da je pitam samo jednu rečenicu „Dobro, jesi li ti normalna da mi za ovakav grad kažeš da je samo lep?! Ovaj grad je divan, neverovatan, oduševljena sam i nemam reči i…“ I onda sam shvatila da to ne bi bila jedna rečenica, pa je nisam pozvala.

Zar nije sjajan

Lisabon je takav da se može opisati samo u bujici najlepših reči. U vreme kada sam ga posetila bio je maj, ali i iznenađujuće šareno vreme. Kad izgreje sunce, neverovatno toplo, kad ga nema, hladno, onako ljudski hladno, pa ako ste tuka ko ja i niste poneli ozbiljniju garderobu, imaćete još jedan neplanirani trošak za odevanje. Ja sam kupila ogromni vuneni šal kojim sam se obmotavala svako malo. Neću vam pisati o kvartu Alfame gde su narandže velike kao naše tikve i rastu slobodno na ulici, i gde su restorani i kafići sa fado muzikom, ni o tvrđavi Sao Žorži jer ćete to sigurno sami da doživite.

Pogled sa city busa na premijersku palatu

Pisaću o ulicama koje su pravi mozaici, sa divnim detaljima, o predivnim parkovima u centru grada, o tome da osim turista nema ni žive duše tokom radnog dana po kafićima, o predivnim fasadama koje su napravljene od najšarenijih pločica i tome da sam ispred svake htela da se slikam…Premijerska palata

 

 

 

 

Osim keramičkih pločica, tramvaj je prepoznatljivi simbol grada i veš na konopcu koji se suši na ulici. To je ovekovečeno na suvenirima grada, pa da vidite kako to izgleda uživo. :)

Pise sta je

Stari grad

Stari grad

Plocice

Manastir Žeronimos (Mosteiro dos Jerónimos) je jedinstven u svojoj arhitekturi. Manastir je dizajniran na način koji je kasnije postao poznat kao Manueline: bogato ukrašen arhitektonski stil s kompleksnim skulpturalnim temama koji uključuju pomorske elemente i predmete otkrivene tokom pomorskih ekspedicija, urezanih u krečnjak.Isto

Monasi iz ovog manastira su izmislili recept za nacionalni kolač, pastel de belem, po Belemu, delu Lisabona uz obalu u kojem se nalaze pomenuti manastir, tvrđava Belem i spomenik iz 1960. godine, podignut u znak počasti portugalskim istraživačima i moreplovcima.

Sa tog mesta u zlatno doba Portugalije Vasko de Gama isplovio je brodom kako bi došao do Indije.

 

 

Atlanski okean

Kula Belem

Tvrđava Belem

Spomenik prekomorskim otkricima

Manastir Žeronimos Mosteiro dos Jerónimos

Manastir Žeronimos Mosteiro dos Jerónimos

Manastir i dalje

Kada smo u restoranu zamolili konobaricu da nam po njenom izboru donese dva tradicionalna kolača, sa idejom da svako proba po malo, ona se nasmejala. Toliko su mali da se ne mogu deliti, ali čim su stigli, udvostručili smo porudžbinu. Hrana je generalno odličana jer su cene pristupačne, za razliku od većine evropskih metropola, ali pazite, uvek ima iznenađenja. Silno sam želela da probam bakalar, jer sam čula da Portugalci imaju 365 recepata za pravljenje bakalara, za svaki dan u godini po jedan. To je znači nešto što ne smem da propustim. Utisak – ni da je poslednje jelo na svetu ne bih ga više probala. Od ostalih promašaja istakla bih da sam stekla utisak da Portugalci ne znaju kako da koriste roštilj. Riba, lignje i sve ostalo što ide na vatru, ili je spečeno, ili je živo. I to sve dobijete u jednom komadu – lignja je delom spržena, a delom živa. Sad vi mislite da smo ostali gladni u Lisabonu, ne, naprotiv. Sveukupno bilo je odlično sa malim propustima na mestima gde to ne bi smelo da se desi.

Ali kuvana riba je bila vrhunska

A sad da se vratimo na grad. Pokušavam da izdvojim, ali nemoguće je nabrojati sve što vredi videti. Jedino što stvarno preporučujem je da uplatite autobus za turistički obilazak grada jer ćete u suprotnom ostati negde na tim divnim pločnicima Lisabona. Iako smo sve uradili da nam se to ne desi, ja sam nakon povratka u Beograd imala ljubičasto/modre podlive duž celih stopala, bez ijednog žulja. Znači: nije do obuće, niti do pripreme i realizacije puta, do Lisabona je i njegovih lepota koje su razbacane na nekoliko brdovitih desetina kilometara.

Zanimljivo je da su mi se tokom boravka u Lisabonu dve stvari stalno vrzmale po glavi:

  1. Da li je moguće da neko, svako jutro, četkom i sodom bikarbonom riba sve ove blistavo bele zgrade, spomenike i ulice, pa nas one kad se probudimo zaslepe svojim blistavim sjajem? Naravno da nije moguće, ali, taj sjaj se samo poliranjem postiže!
  2. Ma majku li vam vašu imperijalističku, osvajačku i zavojevačku, sve ste ovo opljačkali pa sad nas ostavljate bez daha! Mora da ste prekopali ceo Maroko da bi sav kamen ovde doneli?!

Iz Brazila su doneli drvo Džakaranda, koje svojim ljubičasto plavim cvetovima prosto izaziva ushićenje. Svašta su nešto doneli iz svih krajeva sveta jer su bili moreplovci, i kao što rekoh, osvajači, zavojevači… :))))

Priča će se nastaviti jer Lisabon to zaslužuje. :)

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *