28 jul

Mama, nije to za vašeg sina

Imali ste priliku da čujete samo uspešne priče o koučingu.

A NISU VAM REKLI DA KOUČING NIJE ZA SVAKOGA.

Sreća je što su takvi baš retki.
Pročitajte priču o dečku sa kojim koučing nije bio moguća opcija za napredovanje.

20292675_856315064517520_5536279484221553651_n

KOME KOUČING NE POMAŽE

Dobila sam poziv od jedne mame. Pita da li sam ja ta koja se bavi koučingom i koju je gledala na televiziji. Ja se malo zbunih, ova prva jesam, ali dugo me nije bilo na televiziji, pa nisam sigurna da misli baš na mene. Reče, ma da, da, jeste. Gledala sam vas pre otprilike šest meseci, ali, znate, malo mi je trebalo vremena da ubedim sina da Vam se javi. Eto, sad je rekao da hoće, pa zovem u njegovo ime da zakažem.

U redu, kažem ja, a kažite mi koliko sin ima godina. Ima trideset dve i ispriča mi da je završio fakultet, da je radio kao asistent na istom, da je postao tehnološki višak i da ona smatra da od tada više ne može da se pokrene u životu.

Ops, pomislim ja, ali zakazasmo sesiju.

Na vratima se pojavi izuzetno lep dečko. Ispriča ukratko svoju šturu priču, kako je on, u stvari, zadovoljan svojim životom, iako smatra da bi verovatno trebalo da se zaposli i da bi negde u budućnosti trebao da ima porodicu, pa zato treba da nađe posao, da bi njih izdržavao.

Devedeset minuta sam pokušavala da pronađem jednu, samo jednu stvar do koje mu je stalo u životu. I sve to vreme su bili neodređeni odgovori:
Pa, stalo mi je do tenisa, ali i bez njega bih mogao ako bi morao.
Imao sam devojku sa kojom sam bio dugo u vezi, ali kad smo raskinuli, nisam nešto mnogo patio, verovatno mnogo manje nego neki drugi. Mislim, bilo mi je stalo do nje, ali kad bi se merio sa drugima, mislim da mi nije baš toliko bilo stalo.
Fakultet sam završio jer mi je bilo lako. Nisam se mnogo upinjao ni trudio.
Stan sam napustio jer više nisam primao platu, pa mi ni ovako kod roditelja nije loše.
Kad su rekli da sam višak, meni je to bilo ok jer sam bio najmlađi na fakultetu.
Meni ništa ne treba. Možda neki posao koji ću da odrađujem jer bi trebao da se zaposlim, ali ne nešto preterano zahtevno…

Kada sam ga ispraćala na vratima, i meni i njemu je bilo jasno da se više nikada nećemo videti. Odluka je bila jednoglasna.
Postoje ljudi koji ne žele da se menjaju, koji ne žele da napreduju i zadovoljavaju se datim, čak i minimalnim, iako imaju potencijala za veoma ispunjen i uspešan život. Takve ljude zovem – SVE JE IMO, NIŠTA IMO NIJE.

I posle Balaševića, ostaje još da citiram Arsena Dedića „ŠTETA, NEPOVRATNA ŠTETA.“

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *